Покрет

М

у | покрет

Значајни немачки мислилац Кајзерлинг рекао је да у Великом Рату није побеђивала физичка снага Србије, него њена спиритуалност и мистичка увереност у правду. Имао је право, кад нам је учинио тај комплимент. Од свих балканских племена, једино ми и стари Грци имамо у себи једну вишу музику. Као Русима, Индима и другим великим народима, И нама дамари бију крвљу вечности; што нисмо, међутим по стали велики народ, можда није баш тако много наша крт вица.

Та се космичка нота осећа најбоље у нашој народној поезији: нема боље народне песме, а да се у њој не налазе неколико славних стихова о највишим проблемима. Жалосно је, међутим, видети како се у нашем народу мало цени народна песма, а ако се когод и потруди око њенога испитивања у философском смислу, тај не. схвати ствари озбиљно, мислећи да се то може урадити узгред. Осећа се већ да наш интелектуални живот воде људи који су георафију учили из мапа, а не са врхова Копаоника или Комова, људи који су се родили између прошлих и будућих одушевљења.

Данашње доба, без изразитости и јачине ма у ком смислу, није ни мало у знаку добрих схватања која се могу извући из наших националних тековина; национално се потрже само онда кад га треба искористити за ниске, себичне циљеве појединаца. Али, ипак се треба надати, кад прође ово време које није за велике, идеалне послове, да ће и за народну поезију наступити интересовање, ње достојно. Тада ћемо, ваљда, имати монументална, практична и популарна издања народних умотворина, а влада ће можда наћи средства и за катедру народне поезије на Универзитету. Дотле ћу ја, упркос хуку времена, изнети овде једну народну песму (љубазношћу Г. Д Соколовића из Фоче), са свима задовољствима, које у мени изазивају узвишене ствари. Песма гласи:

КАКО СЕ МАРКО ГРЕХА ОПРОСТИО

Вечерао Краљевићу Марко

Са старицом Јевросимом мајком Бјела љеба пи румена вина,

А кад су се вина напојили

И бјелога љеба наранили,

Стаде Марко да бесједи мајци: 0 чу ли ме, моја мила мајко, Кувај мене свету летурђију

Да ја пођем Цркви Самодрежи Ка ономе шротопоп-Недјељку Да се старцу грјешан исповедим исповједим старцу и причестим“. То је мајка једва дочекала,

Па му кува свету летурђију. Окаче Марко на ноге јуначке, Па опрема себе п Шарина,

Па он крену цркви Самодрежи. Кад наиђе гором кроз планину, Чарној гори корен усануо, Чарној гори стабла поломљена, Чарној тори лишће увенуло. Марко пита гору жалостиво: „Ој, Бога ти, горо у планини И до сад сам по теби ходио, Лов ловио, ладно вино пио:

Не беше ти корен усануо,

Не беху ти стабла поломљена, Не беше ти лишће увенуло;

Ја ли те је пожар опржио,

Ја ли те је слана осланила,

Ја ли те је муња запалила Марко пита, гора одтовара: „Није мене пожар опржио

Нит је мене слана осланила, Нити ме је муња запалила,

Већ овуда много робље прође: Ногама ми корен ископало, Клетвама ми стабло поломило, Уздасима лишће повенуло,

Све ходећи гором кроз планину. То је Марку врло мучно било, Па он рони сузе низ образе, Џа говори самом себи Марко: „Ао Марко, жалосна ти мајка,

Зашто пође цркви Самодрежи“ Тек што Марко у ријечи беше, Сусрете га ага Арап-ага И он гони три синџира робља: Шрви синџир дјеца и невјесте, Други синџир млађани јунаци, Трећи синџир старци и полови; Стоји писка дјеце и невјеста, Стоји јаук млађаних јунака, Стоји клетва старац и попова. То је Марку врло мучно било, Самур-калпак на очи навлачи Да заклопи њиме очи црне Да га не би робље препознало. Познаде-та робље васколико, Џа је Марка Богом братимило: „Богом брате, Краљевићу Марко, Избави нас из руке душманске“. То је Марку врло мучно било, Па говори аги Арап-аги: „Ја л, поклони, ја л ми га продаји!“ Вели њему ага Арал-ага: „Хајде с миром, незнана делијо, Да се како не разљутим на те Да ти скинем са рамена главу. Наљути се Краљевићу Марко, Па потеже сабљу Димишћију, Па учини јуриш на Араше, Сабљом ману посјеца им главе, Па он пушта три синџира робља, Па напоји робље, па нарани, Па се маши свилених пепова, Па им дава жутијих дуката: „На те браћо, а за моју душу, Јер сам Богу грдно сагрјешнио“. Вели њему робље васколико: Ниси Марко Богу сагрјешто, Већ си Марко Богу угодио, Душа ти се раја доватила, Име ти се свуда спомињао.“ Крену Марко гором уз планину Крвавијех руку до лаката И крваве ћорде до балчака, Па он пође цркви Самодрежи, Ка ономе протопоп-Недјељку. Вели њему протопоп-Недјељко: „Бјеж' отале, пуста арамије, Од бијеле цркве Самодреже, Нејма овдје глава за сјечење, Нејма овдје робља за робљење, Нејма овдје блага за арање, Овдје поју свете Летурђије, Овдје штију божије молитве, Овдје грјешне псповиједају“. Грохотом се Марко насмијао, Гдје га старац прото не познао, Па он вели протопоп-Недељку: „Не будали, протопол-Недјељко, – Није ово пуста арамија, Већ је ово Краљевићу-Марко, Ако сам се глава насјекао, Беху главе црнијех Арапа, "Ако сам се робља наробио Робих робље да свом дому пође, Ако сам се блата наарао, Арах благо нама поарано“. Мило било протопоп-Недјељку, Вата Марка ва бијеле руке, У цркву га старац уљегао, Јеванђеље златно отворио, По закону Марка причестио, Причестио и исповједио И тешкијех греја опростио.

Не скелећи да, даље интерпретирам ову песму, ја

обраћам пажњу читаоцима само на ове ствари: на нашу етику, тако интересантно дату у песми и на гору, У којој је дрвеће пролало од хода многога робља, као на симбол наше отаџбине под Турцима. БК,