Покрет
покРЕеЋ 219
четништво, ЛЕПА УСТАНОВА ЗА ОМЛАДИНУ Писак звиждаљке је одјекнуо и мала трупа бојскаута креће се на извиђање. Куда Куда било! ;
Четништво или скаутизам мало је познато код нас, а мора се признати да оно заслужује много већу пажњу. Замислите једну групу младих људи од тринаео до шеставст тодина који се забављају у заједници и узајамно се помажу, чине једно другоме услуге, раде заједнички пријатне послове на чистом ваздуху, у шуми, живе неколико часова својим леивотом, прописујући сами себи законе које не газе, а којима развијају између себе осећања. части, трезвености и поштења, што их приближава најплеменитијим витезима прошлости: ето, то је четништво.
Четништво разија дух посматрања, укус за променом и напором, јер његов је програм врло опсежан и разноврстаћ. Оно је поставило себи за циљ да ствара племенита срца за породицу, а добре грађане за отаџбину. То је потпун систем васпитања тела и душе, који почива на сталном и потпуном вежбању чула. У осталом његов је правилник најречитији:
1. Реч четника је светиња. Он ставља своју част изнад света, чак и изнад свога живота;
о. Четник уме бити покоран. Он зна да је дисциплина потреба општег интереса;
о. Четник је човек предузимљив;
а. У свакој прилици он је спреман да прими одговорност за. оно што ради.
5. Четник је пријатан и исправан према, свима;
6. Он сматра све друге четнике као своју браћу, без 00зира на сталеж;
7. Четник је дарежљив и храбар, увек готов да притекне у помоћ слабима, чак и по цену свога живота;
8 часова: Поздрав застави. Доручак. Завођење реда у најскромније;
9. Четник воли животиње и спречава да се са њима поступа. сурово;
10. Четник је увек весео, одушевљен и тражи добру страну сваке ствари;
11. Четник је штедљив и чува туђе добро;
12, Четник се непрестано стара о своме достојанству а поштовању себе самог.
Четништво је створио у Енглеској, 1908. године, генерал Баден Повел. Успех је био неочекивано брз. За годину дана, око 100 хиљада младића приступило је организацији, а сада је тај број претерао милион. Сједињене Државе Америчке прихватиле су овај покрет и он тамо броји сада око пола милиона присталица.
Поред свакодневних излазака, који су или шетње по шуми или извиђање, бојокаути се састају за време распусти. у извесним логорима. И ту је време тако подељено да од бој скаута направи уредног грађинина:
7 часова: Буђење. Телесна вежбања, умикање. Слободно време.
8 часова: Поздрав застави. Доручак. Завођење рада у лотору и по шаторима. ·
9 часова: Настава.
12. часова: Шрегледање шатора.
12 и по часова: Ручак.
13 и по часова: Одмор. Лектира и писање писама.
14 и по часова: Игре и шетње.
16 п по часова: Пливање и ужина.
20 и по часова: Ложење ватре у логору и разонођење.
22 часа: Опавање.
у Костим четника је врло скроман: шешир са широким ободом, лака кошуља, кратке панталоне, вунене чарапе, шалић око врата, једна мотка, појас и добре ципеле. Често они томе долају швајцарски нож, посуђе за кухињу, платно за шатор итд.
Ова установа заслужује нарочито пажњу државе и 60)скауте треба помагати да поститну свој циљ: 1) Отварање карактера (храброст, пожртвованост и одлучност); 2) Здравље, снагу и живахност; 3) Вештину и хитрину; 4) Олужење другоме. :
Овај идеал, без сумње, није одлика само бојекаута: сви спортисти су такође жељни да ставе своју акцију у службу човечијег усавршавања. Главни проблем за будућност нација. је да се од мале људске животиње створи човек здрав, савршен, способан за све тешкоће и сметње у животу и способан да разуме и приведе у дело братство међу људима. _Нн.
КРОЗ УСКРШЊЕ БРОЈЕВЕ ЗАТРЕБАЧКИХ ЛИСТОВА Једна анкета о стагнацији у књижевности. — О загребачким = ревијама. 5 Ускршњи и божићњи бројеви дневних листова не само у Београду, Загребу и Љубљани већи у другим местима
наше краљевине (Оплитско „Ново Доба“ издало је ове године, на штример, врло леп ускршњи број), захваљујући новинарској конкуренцији, постали су нека врста малих алманаха, полугодишњих ревија у којима се често налазе прилози који ни мало не уступају прилозима које читамо у књижевним листовима. 0 ускршњим и божићњим бројевима појединих дневних листова мора се водити рачуна кад се прати развој наше књижевности и зато са интересовањем очекујемо београдске ускршње бројеве. Док они не дођу, прелиставамо загребачке, не тако занимљиве као што су били последњи 60жићни бројеви, али занимљиве ипак.
Кад говоримо о књижевним прилозима и о чланцима у којима се третирају књижевна питања, морамо се прво зауставити на једној анкети „Обзора“ о стагнацији у нашој књижевности и дати нашим читаоцима резиме мишљења разних личности из књижевног света које су одговориле на анкету.
„Обзор“ је поставио два питања: 1. Постоји ли стагнација у нашој књижевности — 2. Ако постоји, који су јој главни разлози и како би се могли уклонити 2 Е
Одговори су, разуме се разноврсни, на друго питање нарочито, јер одтовори на прво питање могу се, у главном, свести на дрва: „стагнација постоји“ и „стагнација не постоји“ Друго мишљење, т. ј. мишљење да стагнација не постоји, заступа већина књижевника који су одговорили на анкету. Неки су врло категоричњи. Г. Павле Поповић, професор Универаитета, одговара: „По мом мишљењу, никаква стагнација не постоји у нашој књижевности; напротив, активност у њој, узетој као целина, никад није била већа. Књижевна продукција је огромна, листа писаца обнавља се сваким даном новим именима... У нашој књижевности, једном речју, и у целом културном животу наштем, постоји све друго, само не стагнација“. Али он додаје: ,„Лруго је питање да ли, поред све актив“ ности, књижевност иде увек шравим путем, — али на то шитање ви не тражите одговора“. Од млађих Кулунтић, Батушић, Маралбеговић тврде да нема стагнације. „Данашња, књижевна генерација ради и ствара не само више, већ и далеко боље, дубље. писменије и искреније него ма која раније. лише Машић. Најбољи радови Г. Г. Косора. А. Ујевића, И. Андрића, М. Крлеже, Г. Крклеца и многих других и млађих талената наших. најбоље то доказују. Јосип Кулунџић, У прилог свом тврђењу наводи као пример своју продуктивност: Колико познајем литературу и литературни рад млађих. знам да у погледу стваралачком 'нема стагнације. До данас. ја сам сам написао у последње време осим двију књига новела, једне књиге о уметности, једне књите о режији, још тест драма (следују имена драма). Од ових ствари није ниедна публикована, осим новела и делова студија по _ревијама. Стапнација је према томе у публикацији, репордукцији и објективацији дела.“
То мишљење да је стагнација у публикацији, у репродукцији, заступају сви учесници у анкети али неки од њих налазе да она постоји и у продукцији. Ђуро Виловић вели: „Лржим да за стање нашпе савремене литературе није ни најмање оштра ознака: стагнација. Та стагнација није тек очита у консуму савремених литерарних продуката, нето и квалитету продукције“. „Ако под стагнацијом У нашој књижерности“" разумевате стагнацију добре књижевности, пише М. Турчин, по моме мишљењу она постоји и знатној мери“. И тако даље.
У своме одговору који на жалост, због недостатка простора, не можемо пренети у пелини, Госпођа Исидора ОСекулић објашњава зашто се дошло до веровања да постоји стагнација (и шта је у ствари узрок кризи у којој се наша књижевност налази. „Као у свима манифестацијама нашег данашњег живота, тако и у књижевности, пише она, не ради се толико о мртвилу и бесиљу, колико о расутости и пустој активности снага. Виша сврха колективног народног напора није данас ни доста јасна ни светла, па зато нико неће никакав ауторитет и никакву дисциплину, и зато у сваком стварању недостају концентрација, строга линија, форма, тежња к последњој сврси, к идеалу. Не може се рећи да наша књижевност стоји сасвим без енергија и творачких тенденција, него се може рећи да гибање енергија нема својих жежа-прибирачица а творачка тенденција нема овоју светињу“. Узрок те књижевне кризе; по Др. Николи Апдрићу, лежи највише у томе што имамо две азбуке. „Кад се преко мога председничокг говора (у Друштву Хрваљских Књижевника, год. 1919) — у погледу латинице и ћирилице — прешто тотово муком и кад се на српској страни схватила прихваћете латинице као неко „попуштање“ Хрватима.. Знао сам, да о процвату заједничке књижевности не може бити на 20-