Покрет

234 | __ покрет

партијских комбинација; преко ноћи је једна арит: метичка већина, сплеткама и ситничавим дипломатисањем група и групица, обарана новом, исто тако случајном, и исто тако ефемерном већином. Природна је последица тога била, да најзад нико није могао разумети оно што сеу Парламенту догађа, нити се ко за то интересовао. Парламенат је постао предмет општег гађења. М ми смо данас у иску. шењу да пођемо трагом некадашње Италије. „Прављење“ Опозиционог Блока коме је једини програм: већина, аритметичка већина, и ништа више, сасвим јеу духу овог италијанског псеудо-перламентаризма. Јер, шта још, изван тога, спада у програм блокар Шта би имала да изврши Влада те његове „већине“ Спровела би, вели се, кроз Скупштину „неколико корисних закона“. Дакле, тих неколико корисних закона, за које се одређено не каже, ни који су, ти су, у оцени и радићеваца, и спаховаца, и клерикалаца, од толико огромне важности за опште добро, дасе њих ради морају, привремено, забора вити све опреке и диференције које одвајају ове групе»

То, наравно, није истина, јер да је радићевцима стало до „корисних закона“ не би се годинама уздржавали од законодавног рада. Очевидно је, да главнини данашње опозиције: и радићевцима, и спаховцима, и Г. Корошчевим клерикалцима, законодавни рад нове већине не само даније важна ствар, него им је то управо индиферентна ствар. Да ли ће Скупштина донети закон о инвалидима, и какав ће донети, — то је за њих потпуно ирелевантно. Главно је, да Влада која ће од њих зависити и бити под њиховом контролом, добије управу над земљом. Јер онда ће се моћи демонтирати много шта у државној машинерији. А онда ће ревизија Устава, или јасније речено: ревизија народног уједињења, постати неизбежна потреба. Сасвим је разумљиво да су радићевци за шакву „радну Владу“, то јест за Владу ликвидације Устава и државног јединства.

КОМЕНТАРИ

УСКРШЊИ БРОЈЕВИ БЕОГРАДСКИХ НОВИНА

Божић и Ускрс донесу нам, поред снега или шролећа, и све необориме и носталгичне успомене које их везују, које иду од једног до другог патриархалног, правничног врха, весело. Ту живимо са оним што нас утапа у воде наших обичаја, породица, родних крајева. Ту је опипљивија (но итде атмосфера нашег детињства, наше туге или весеља међу ближњима. О празницима, о празницима се пробуде сви мали ликови баналних «ли незаборавњих анђела друштвених сећања или фамилиарних обавеза. Видимо да дух није никада цео слободан, али да је он делимично тако помирљив роб, тако мало анархиста. Заиста је тако тешко отргнути се, отићи, ослободити се, можда тако изљишно; а немар је толико примамљива земља, царство навике толико апсолутно; и све су побуне фрагментарне.

Можда зато што је тако тиха и бистра ова сунчана Велика Субота, али ме у овом тренутку не растужује тај нешрестант (комтромте. Он се манифестује и у ускршњим додатцима дневних листова, ту где му је уосталом и место, пошто су они једна навика, дакле самим тим, суштином својом, већ један компромис. Ове године, у овој Отрасној Недељи, спремљени су ти додатци (мислим нарочито на „Време“ и "на „Политику ) као и увек, али овај пут они и нехотично представљају одговор Београда о православном Ускрсу на питање које је поставио Загреб о католичком Ускрву: „постоји ли стагнација у нашој књижевности“ Одговор је испао нетативан. р Објавили су своје радове скоро сви данашњи београдски књижевници, примећено је само осуство Милоша Црњанског, Тодора Манојловића, Милана Дединца. (Међу онима који су ћутали, Ст. В. Живадиновића, Божу Ковачевића, итд. не убрајам у репрезентативни тим). У стварним одговорима

анкети „Обзора“ многи су рекли да, ако квантитативно не постоји стагнација, постоји једно квалитативно подбацивање наше данашње литературе према нашој доданашњој. Ја не малазим међутим да (је она икад била тако далеко отишла у испитивању људског срца, нити у моћи и лирици израза. Признајем да мене шре свега интересује шта моји савремепици мисле, сазнају, осећају или изражавају, и да ми се чини да при поређењу ових са њиховим претходницима, овима увек полусвесно дајемо неки „хандикаш“, и да им се, као деци, дивимо да су још онда могли то и то да искажу. Наши савременици су међутим самим својим положајем привилегисани, пошто на дну своје подсвести носе све то богатство, то наследство, то искуство које је стекло човечанство у својим истраживањима. Шије заслуга данашњих људи што је сад свака реч постала тешка као злато и сочна као воће, а што су све централне ствари постале баналне, и сва отсечна осећања _„стандартизована“, тако да је сваки даљи поглед једно откриће и једна нианса какви се пре 50 година ни слутити нису могли, тако да је овај случајни књижевни алманах који представља ускршње „Време“, садржи више поезије но све песме неког нашег романтичара скупа. Да ди је он икад осећао и могао да искаже једну мисаону лирику као ону коју открива проза Исидоре Секулић (Марија Магдалина) или Тајна Васкрсења од Сиба Миличићаг Хумор Нушићев (Гадан Сан) или Чича-Илијин (Једна успомена, оба. у „Лолитици“) ми је ближи, дражи но Отеријин, на пример. И могу да се радујем што је истог дана кад и ускршњи листови изаашла и књига стихова Шатутања с мостова, од Десимира Благојевића, једног неоспорно лиричара, из најмлађе генерације која се, као хомогено песничко свитање, појављује у облику

групе „Рефлекс“. Ове то оправдава веру да је таласање новог

покрета у животу једне плодно струјање, па чак и ако млади људи као Вукадиновић (Путовођ у животу) праве очигледан компромис са публиком.

Аљи као да је ради нашег спасења једним унутрашњим немиром од тог неплодног спокојства и кандидског оптимизма, М. Оветовеки у Отрасној Недељи био међу сужњима, тамо где је „дан готово сибирски тмуран и леден и наслућује се у ваздуху та насеобина полуживих...“

И можда је још сувише блиска грозна сенка мученице Љубице Љубичић, али не долази ли Ускрс тек после СОтрасне Недељег И Страсни Вез Јефимије Гостође (приповетка Отанислава Кракова) крије ту неизбежну патњу и ту свирепост људску. Какву чудну, Карамазовску чистоту срца изискује живот да бисмо га још увек волелиг „Али ми смо се дограбили тога опијума живота, имали халуцинације, згровили се нечег страшнот, презрели нешто, на уснама нам је процвао надмени, горки, суверени осмех, можда и подсмех свему. Пре него што бисмо се убили, ми бисмо морали најпре да очупамо тај чудни цвет чије жилице залазе- дубоко у нашу утробу, па да повратимо блаженост старих Вертера. Ето, такви смо ми, нови Вертери.“ Одговорио је тако М. Световски, (Вертери некад “ сад, _„Маргиналије #на.новом преводу госпође Исидоре Секулић), м сав тај лирски и сентиментални сан о неовертеризму натопљен је том блиском, свесрдном преданошћу тугама и радостима нашим, и ма да разнежен, обасјан свешћу о оним тешким богатствима које морамо да подносимо откако смо „јурили као луди... завлачили се у прашуме... тражећи свуда душу папуанску, зулукаферску и своју, Вертере. Своју сопствену.“ Још бих цитирао. Али већ свиће Велико Јутро над Грмом Вишњићевим (Растко Петровић у „Времену“), и Вертерова сен је још несталнија, још провиднија на тој снажној светлости, јер „он је, Вишњић, видео њега, он слепи песник, Прнога Ђорђа како прилази са миетичним јагњетом на раменима, дигнуте руке, као да благосиља, прети, проклиње или изговара баш одлучну реч. Његове су уши чуле бар његове кораке, тешке пастирске кораке. Сви ти грмови, под којима се разлегала онако исто и утешна и заносна песма као за олтарима, гусларска, народно црквена. Задремао сам путујући, чини ми се под свалим; пољске цркве на огромтим стаблама пуне хорова тица.“

Јер као да је ипак, и поред нашег новог, мало омешног „Ме асћтега“ (али колико општијег и карактеристичнијег за наше време но футуризам“ или „динамизам ), као да тпак „ново је ускршње пролеће завладало над нама. Не заборављам да се једна велика немачка антологија, „симфонија. најмлађег песништва“, двосмислено вове: мМепзспћепзааттегипе „али ми смо се дограбили тога опијума живота“, и неки мутан оптимизам младости као да нам указује да је живот бесплатни, неисцрпни дар, и да је тајна рођења ипак главни огодитак и највећа мистерија. Марко Ристић

памет

певнице лавре