Покрет

покрет 289

да нико од њих, ама баш нико, није умро У доби испод 40 тодина (осим Франа Крста Франкопана, који је погусљен од крвника пре 30. године). Једини Ђоре Држић умро је кад му је било 40 година. У доби између 40 и 50 година умреше петорица: са 50 година тројица (Петар Зрињски смакнут у 50. години). У доби од 50 до 60 година умреше десеторица, између 60 и 70 тринајсторица, један са 70 година; а највећи број, њих 17, поживеше и преко 70 година (тројица тређоше и 90). Узмимо десет најистакнутијих имена старе књижевности из разних епоха и крајева. (Испуштамо овде стару црквену књижевност, чији представници бејаху махом дугоживци_ Сам Свети (Сава поживео је 69 година), Живели су: Марко Марулић — 74 године; Петар Хекторовић — 85; Марин Држић — 57; Ђиво Гундулић — 50; П. Ритер-Витезовић = 61; Матија Дивковић — 65; Игњат Ђорђић — 62: А. КачићМиошић — 585: Матија Рељковић — 66; и Доситеј Обрадовић — 69. Разделимо ли укупни збир њихових година, са 10, добићемо 65 као просечни број година живљења наших књижевника од ХУ до почетка ХТХ столећа. Може се некоје име заменити и другим, резултат ће се веома мало шроменути. Пада дакле у очи, да наши стари књижевници нису умирали млади. Можда је и неко од њих — у старости — умро од туберкулозе (што нисам нашао нипде забележено, — о њиховим болестима знамо уопће мало или ништа), али сви знаци показују да је туберкулоза међу њима била барем врло ретка, да не речем непозната.

_Истом шочетком ХТХ века започињу рана умирања наших књижевника.“

Први шисац за кога Др. Томашић зна да је умро доста млад јесте Тил Брезовачки, писац драме „Матијаш Прабанцијаш дијак“, а први који је умро од тубаркулове био је Захарија Орфелин, покретач „Славено-сербског Магавина“, који је умро, у 59. години живота, као просјак у Новом Саду. Затим умиру од туберкулозе Павле Ооларић, у 42. години, у највећој беди, Глигорије Трлајић, Димитрије Давидовић ин други.

У ХЛХ. веку, нарочито друте половине тог века, туберкудоза је све чешћа, књижевници умиру рано и сад већ имамо писце који умиру између тридесете и четрдесете године чак и пре тридесете. Имена се нижу:

„На Истоку, у Вуково доба, туберкулоза шокоси писца, "Ђорђа Матарашевића (са 37 година). Она прекину звучне жице Бранкове лире: Бранко Радичевић, нежни, ведри, и осећајни песник младости, остави (нам најтужнију шесму саторевања од туберкулозе: „Лисје жути веђе по дрвећу...“ Умре у 29. години.

„И најшира (крила (песничка што из нашег грмена, излетеше, орла ловћенскога, Петра Петровића-Његуша, сломи иста страшна коб, — од сушице умре поглавица државни и црквени своје земље,.-песнички првак целог народа, ,најмисаонији човек, најбоља. филозофска глава, најјачи и најдубљи дух међу нашим писцима“ (Скерлић), у 88. години. Исто тако погибе од ње велики учитељ нашег језика Ђуро Даничић (57).

„Од туберкулозе умреше још на Истоку ови књижевници: Богобој Атанацковић (са 32 године), Коста Руварац (27), „фрушкогорски славуј“ Јован Прчић-Миленко (29), Коста, Трифковић (82), првак српске прозе Лаза Лазаревић (39), Светолик, Ранковић (36), и приповедач Милован Глишић, чак у својој 61. години. И најбољи песник свога поколења, којега, је Орбија дала, Војислав Илић. у цвету младости, 32. години живота, умро је од сушице, Она је, даље, узрок ране смрти критичара, Светислава Вуловића (51), приповедача Јанка Веселиновића (43), аутора знаменитих „Мисли“ Божидара Кнежевића (43), приповедача Шавла Марковића-Адамова. (52) -п песника Милорада Митровића (40). Од ње умре и Светозар Марковић, социјални и политички реформатор - Србије са самих 29 година. Умреше туберкулозни: песник, Стеван ЛЉуковић (са 25 година) и приповедач Светозар Ћоровић (44).

Држим да је иста болест савладала, раније (1856), и Јована

Стерију Поповића (50).

___„Не знам од чега млади умреше: Ематупло' Јанковић (84), Милица, Отојадиновић-Орпкиња (у 47. тодини (свога, „бедног живота“) Ђура Јакшић (46), Милорад Поповић-ШашчаЊИН. (48) (брат му Павле; приповедач, умро је од туберкулозе У својој 22. години), те Радоје Домановић (35), = но 'вероВатно је да јели неко од њих умро од сушице "Од -ње-потибе. 1917. млади песнички таленат Милуфина, Бојића, (25). а у рату су пропали од ње и песници Велимир Рајић (86), те Милош Видаковић, још сасвим млад.“ АНА А

И такб даље, Листа, је велика, а међу болестима, које су проузроковале смрт туберкулоза једнако заузима, прво место:

Вјенцеслав Новак (46), Јосип Козарац (48), А. Г. Матош (41), Јанко Полић-Камов (24), Улдерико Донадити (29), Јурислав Јанушљић (29) и други, Од других болести, али и они рано, умрли су А. Шеноа (48), Иван Дежман (32), Анте Ковачић (85), Владимир Видрић (34) и т. д.

Долазимо до поражавајућег закључка: 5

„Да резимујемо. Узећемо само књижевнике ХЛ и ХХ века. т.ј. новију књижевност. Видимо да је за то време много наших књижевника умрло од сушице. Од ње погибоше готово по правилу (с мало изузетка) сви који умреше пре своје 40. тодине, Налазимо међу њима највеће писце нашега језика, Набројисмо их укупно 56 што сви умреше од туберкулозе. Поредајмо их по доби ју којој умреше: између 20 и 30 година, — петнаесторица; иивмеђу 30 и 40 година, њих 22: између 40 и 50 година — дванаесторица; између 50 и 60 година шесторица; и између 60 и 70 година — један једини (Мил. Тлишић). Према томе, видимо да је највише жртава пало у доби између 25. и 40. године, као што је правило за туберкулову, и код некњижевника. Даље видимо, да наши књижевници новог доба, и кад не умиру од туберкулозе, већином не живе баш дуго,

„Укушно сам узео у рачун на 130 мртвих писада, од Доситеја до данас, Од туберкулозе их је умрло 56 (колико сигурно знам), то значи од укупног броја 43%! Напомињем да сам бројао и незнатније писце, које књижевна историја, само успут бележи. Ако пак узмемо у обзир само веће и познатије књижевнике, видећемо да их је добра половица, умрла од туберкулозе. Кад бисмо почели рачунати истом од друге половице прошлог столећа, слика би била још прња и тора. — Ови су знатни бројеви у реалности задело још и већи, будући да за многе не знам од чега су умрли, а од туберкулозе умиру и старци чешће него што се мисли.

„Да нађемо шросечно доба живљења наших бољих писаца прошлог века узећемо опет десет најзнатнијих имена: Враз — 41; И. Мажуранић — 76; Прерадовић — 54; ПегровићЊегуш — 38; Радичевић — 29; Шеноа — 48: Јакшић — 46: Лазаревић — 39; Војислав Илић — 32; и Крањчевић — 48. Збир њихових година, подељен са 10, даје 44 као просечни број година живота наших најбољих књижевника у ХЛХ столећу, Видимо, уз то, да су петорица. од њих умрла од туберкулозе, т. ј. половица. Наши први књижевници новог доба, живе дакле просечно за читаву 21 годину мање него наши најбољи књижевници старог времена, од ХУ до конца ХУШ века (44:65)! — Ако додамо горњој десеторици још и ЗмајЈована Јовановића као једанаестога (живео 71 тодину), размер према старима само ће се незнатно поправити — 46 и по: 65.

„Од споменутих 180 књижевника што умреше у 19 и 20 веку, умрло је од других болести — не од туберкулозе 26 пре навршених 50 година. С онима које покоси сушица, укупно их је умрло шре 50 година 75 (49 -- 26), дакле три петине (75: 180).

__ „И други наши културни радници помреше у великом броју од туоеркулозе (сиомињем, као примере, музичара Лисинског, који умре бедан и гладан у 35 години; сликаре, Машића, и Краљевића, и т. д.); но — као што је обично код нас “— те податке нико не сабире, Од туберкулозе је силно страдала и револуционарна генерација југословенске омладине од 1908—1918 (Принципи друдови помреше по тамницама, од туберкулозе; Влада Гаћиновић, Иван Ендлихер, и много других). : :

„И на пољу словенске литературе туберкулоза је покосила шрерано силу понајлепших цветова. Опоменућемо уггред Јурчића, те лиричаре Кетеа, Александрова, Јенка и т.д.

уда ХХ век не може се још установити, колико ће века живети у беди југословеноки књижевници. Према ономе што

по ОИ ИО. перспектива је мнођо лошгија него у прошлом столећу.

„А нема наде да ће скоро бити боље. Јер данас књижевност нико не помаже. Ни капитал ни власт. Капитал, који почива на принципу израбљивања неуких и сиромашних, не воли књижевност, која му куша отети жртву из панџа. А власт се удружује с капиталом, треба га, и «неће подузети ништа чим би му се замерила. Богаство, а и власт, нису више у рукама просвећених као некад. Интелектуалац је данас већа сиротиња, од свих мануелних Радника, а књижевник је иопод скале друштвених разреда, Зато и нестаје књижевности код нас. Не стварају се велика дела; све је ситно, малено („кратке амплитуде“, како би) рекао, Цвијић). Књижевници су већином аматери, јер друго не смеју бити уз цену своје

мгаистенције. Ми ватиремо књижевност и убијамо књижевнике .