Покрет

ПОКРЕТ 997

не може да се отараси, јер она леже у самој природи разума, али на која он не може ни да одговори, пошто она надмашају моћ човечијег разума“. То долази отуда што човек покушава да умом продре ван граница искуства. Извори сазнања су, као што смо видели, чула и ум. Питање је, у колико је тачно то што ми њима сазнајемо и шта · можемо уопште њима сазнати. Догматизам не зна за границе сазнања, човечији дух је што се тиче сазнања свемоћан. Зато Кант и назива догматизмом оно гледиште, које се служи разумом „без претходне критике његових моћи“. Ту критику дао је Кант у своме главном делу, зато и каже за њега да је „трактат о методи, а не систем саме науке“. Резултат те критике јесазнање да разумом (Кант под разумом разуме чулност и ум заједно) можемо сазнати само појаве, а никако ствар по себи, која је ван граница нашег искуства. Њу не можемо сазнати ни чулима ни умом, јер они налазе примене само у искуству, а не могу се применити на ствари ван искуства. Ово ограничење ипак нема тако кобне последице, као што би се на први поглед могло мислити. Предмет науке није ствар по себи, већ искуство. Ако разум налази пуну примену у искуству, онда је, без обзира на друга ограничења, тиме доказана могућност науке.

Својом критиком Кант је показао сву наивност и немогућност догматизма. Али је после те критике немогућ и скептицизам. Он додуше у извесном смислу може бити од користи, „у колико врши контролу догматичке филозофије“. Сам Кант је на себи искусио то корисно дејство скептицизма, за који каже да га је преко Јума „пробудио из догматичког сна“. Али ако се скептицизам конзеквентно проведе до краја, онда он долази сам са собом у опреку, и постаје „неозбиљно схватање“. Скептицизам негира могућност сазнања у опште, а то је баш оно што Кант неће. Његова критика не иде на то да разум доведе до апсурдности, већ да нам покаже где он налази оправдану примену, и да тиме докаже и могућност саме науке. Кантов критицизам

ИЗВОЗНЕ ЦАРИНЕ НА

Једна можда од главних карактеристика нашег поратног царинско-политичког периода је: богата примена извозних царина, као некадау меркантилном политичком режиму. Рат је створио нове привредне односе и довео до нових оријентација и потреба у новоме економском периоду. Једна од тих новина биле су извозне цирине, које усвајају све државе па следствено и ми.

Извозне царине, као поратне економске мере, имале су свога основа у тешким финансијским при-

ликама и девалвираној валути. Према моменту када.

се оне акцептују њима се хтело да постигне ово: хтела се да онемогући брза нивелација цена на домаћем и светском тржишту — у толико у колико су се цене и то баш главних светских артикала формирале независно од цена на светском тржишту уз огромни диспаритет, све као последица забране извоза — а затим да се партиципира несразмерна, готово анормална добит извозника, Затим стални пад вредности нашег новца утицао је да се и овај однос у ценама још незнатно продужи, када се зна

се уздиже над догматизмом и скептицизмом као и над емпиризмом и рационализмом. Он значи вишу синтезу свих ових гледишта, и у тој синтези и лежи историјски значај Кантов. У предговору за друго издање критике чистог разума каже он за логику:

ИВО КЕРДИЋ СОКОЛСКА СПОМЕНИЦА

„да од Аристотела није смела учинити ни један корак ни назад ни напред“; за филозофију би се могло рећи, да од појаве Кантове критике чистог разума није могла учинити ни један корак без њега. Он ће још за дуго бити звезда водиља по магловитим стазама филозофских спекулација.

Др. Бранислав Крстић

БИМ ИБРА О

да пад новца и пораст цена никада не иде равно: мерно већ је он увек већи за новац, па ипак код нас, специјално као код аграрне државе, ово правило није добијало свој пуни значај, нарочито када се зна да је депресијација новца долазила као неминовни резултат платног биланса и буџетског дефицита. Дакле извозном царином требало је редуко“ вати ту разлику у ценама; разлог је био социјално политички, сентименталан, па ипак он је и могао донекле да се брани док наше цене нису достигле светски паритет. Када је економски закон победио и када су цене биле потпуно изједначене, извозне царине су изгубиле сваки даљи основ да би могле да буду задржане, шта више оне не само да су престале да буду „корисне“, као што се то мислило, већ су постале штетне по нашу привреду, онемогућујући свако шире учешће наших извозних артикала на светској пијаци. У место да буду укинуте, оне и даље задржавају своју пуну примену; држава је научила на њихов приход, ма да га у први мах није хтела, тако да сада оне могу само да се обе-