Покрет

228

леже као мере државне финансиске политике, а никако привредне, када се зна да је циљ разумне привредне политике увећане производње до максимума. Њихове последице, овако искоришћених, биле су двојако штетне: оне су онемогућавале „свако рапионално искоришћење артикала намењених извозу, дакле извоз, а затим логички ово је довело до смањења наше производње. Производња је била знатно редукована а, разумљиво, последица овога била је: пасивност нашег платног биланса за пуне четири године. Многим нашим извозним артиклима потпуно је био онемогућен излаз због високе извозне царине тако да се са његовом производњом апсолутно стало. Извозном царином даље поремећен је сваки однос између сировина и прерађевина што је имало кобних последица по нашу производњу. Можда најпластичнији пример за ово ми имамо код нашег релативно најачег извозног артикла, пшенице, управо илинских производа, наше најстарије индустријске радиности. Износећи све фазе, кроз које је прошло питање извоза пшенице и брашна, моћи Не најбоље да се види колико се грешило у нашој послератној привредној политици, која уместо да буде руковођена здравим начелима и једином жељом: подизање производње, подлеже утисцима улице — мислимо на наше социјално политичке тенденције, како би дошла до тога да буде део наше финансиске политике. _

Дискусија, која је поводом овог питања вођена за пуне четири године, (последње две су нарочито карактеристичне), не би могло баш потпуно да се каже, да излази из обима локалних интереса, па ипак она је била у исти мах и можда првенствено борба схватања: шта треба више оптерети, сировине или прерађевине, па према томе и шта треба више извозити, пшеницу или брашно. Питање извоза брашна и пшенице има своју дугу прошлост, само она није нарочито интересантна све до познате реформе од 19. фебруара 1921., када се први пут поставља правилни однос између оптерећења брашна и пшенице и то за брашно 30 динара, а за пшеницу 40 динара по сто килограма. Од тада многе реформе квариле су овај однос. Царине су биле нешто по. већане, али одржавано је увек подједнако оптерећење и за један и за други артикал. У августу месецу 1922. нанова се успоставља овај однос, само уз огромно повећање, јер се пшеница оптерећује са 150, а пшенично брашно са 110 динара. Нова одлука потпуно је укочила сваки извоз, а то је трајало пуних осам месеци и тек 23. марта 1923. Привредно-финансиски Комитет Министара доноси од“ луку да се царина на извоз пшенице спусти од 150 на 60 динара, док је оптерећење од 110 динара на брашно остало исто. Фамозна одлука министара била је знак за отварање једне дуге дискусије, у коју је био унет један несумњиво привредни моменат.

Поставило се питање шта је циљ разумне привредне политике, да ли извоз артикала који дају веће вредности, или пак оних чија је, — мислило се на количину уопште — већа. Настаје једна упорна борба између представника млинарске индустрије и владе, односно Министра Финансија. Млинари, улажући свој протест код владе, тражили су да се њиховој индустрији, као најстаријој индустријској радиности, ако већ не чине никакве олакшице, као

покрет

што раде друге земље, не отежава већ и тако тежак положај, пошто је јасно да државна интервенција и овога пута резултира на штету њене интензивности.

Аномалија је била несумњива. Основни принцип привредне политике је негиран. Сировине су добиле повољнију прођу од прерађевина, упркос томе што сама прерада значи множење њихове вредности, а то и јесте циљ продукционе политике. Од стране. надлежних цело ово питање је схваћено другојаче. Када је ова одлука била донета, ситуација на бечкој пијаци била је следећа: наше брашно базис нулер продавано је по 7.50 до 7.60; на нашој берзи у Новоме Саду исто брашно бележило је 655 до б.65. Ако би се овој цифри додали трошкови на фрахт до Беча, утовар, царина и најзад прерада, наше брашно требало би да се продаје по 8.22, што значи диспаритет од 0.75 динара по килограму. Чињенице су биле довољне; за пуних два месеца није се готово ништа брашна извезло и логичка последица морала је да буде: изједначење царине на брашно и пшеницу. У одбрану последње одлуке Комитета често је било одговарано да је то учињено специално због страних млинова, којих ми имамо довољно на нашој територији, што нама изгледа врло чудно. Њих треба национализирата и то што пре, мада су пропуштена већ два момента, а не спутавати њихов рад, јер је то исто тако уперено и против

наше млинарске индустрије, за коју имамо пуно разлога да је одржимо и развијамо.

Са овим питање брашна и пшенице није било решено, већ је чак постајало све акутније и све хитније, уколико је пред нама стајала богата и блиска жетва. Да би се избегао неминовни сукоб, одржана је у септембру месецу прошле године једна конференција између представника наше млинарске индустрије и Министарства Финазсија. Диференцирање је било осетно, јер су представници тражили слободан извоз брашна, или највише оптерећен са 10 динара по сто килограма; на пшеницу тражена је извозна царина од 30 динара. Становиште владе било је да се мора узети једна релација и да бе она највише моћи да буде десет динара у корист брашна.

Када се ово питање расправљало код нас, ситуација у државама у које ми извозимо брашно изгледала је овако. (Претходно једну напомену. Жетва у свима аграрним државама испала је потпуно добро). Увиђајући да бе ове године бити велика утакмица у земаљским производима и да ће се специално у брашну нарочито такмичити, ћустрија, у тежњи да увезе што више жита, које би се прерадило у њеним млиновима, заводи на брашно које се увози специалну врсту порезе од 420/ од вредности, а пшеницу оптерећује свега са једним процентом. Италија заводи премије за извоз брашна, а Мађарска пушта слободан увоз жита, док за нова

· своја жита заводи нарочите тарифе и специалне

саобраћајне олакшице, Чехословачка са своје стране прерадом америчке пшенице тежи да завлада ау-

стриским пијацама. Цене брашну на пијацама поменутих земаља стајале су овако: Е

На бечкој пијаци продавало се американско, румунско, мађарско и бугарско брашно — после дигнуте забране — и то најбоље, по цени од 5000 круна од килограма. Када се од продајне цене одбије порез на пословни промет — 910 круна — цена брашну франко обала Беч — транспорт Дунавом —