Покрет

покРЕТ - 953

Скупштину и у Београд, радићевци су се одрекли

некојих својих антидржавних парола; није немогућно да ће, у пријатељској сарадњи са некојим државотворним групама, постепено сасвим напустити свој став против државе и народног уједињења. Али и пре тога, већ сама сарадња с њима донеће стишавање племенских антагонизама и ублажити данашње заоштрености. Сем тога, нова Влада донеће морално чишћење овој земљи и учинити крај корупцији која се развила под хомогеном радикалном Владом.

То су, до јуче, били разлози за „радну Владу.“ Колико су они основани, — о томе, овом приликом, не мислимо говорити. Међутим, изишао је Радићев проглас, и о „радној Влади“ престало се говорити. А престало се зато, што ју је онемогућио сам Радић, који јој је у Парламенту требао дати главну трупу. У свом прогласу, на име, Радић вели, да је послао своје посланике у Београд само за то да би спречили једну „страшну опасност:“ „ту је сада цитирамо тај одломак прогласа — надошао онај час који је Хрватско Народно Заступство предвидјело, изјављујући на уста свога предсједника, да ће за случај овакве страшне опасности грунути у Београд као гром, да обори владу вјечнога безакоња, тираније и корупције.“

А каква је то „страшна опасност“, што су је спречили радићевци, грунувши у Београд као гром Према прогласу, опасност је у том, што је Г. Пашић, „да се сав народ лакше одржи у војничкој покорности, спремао ненадани нападај на Бугарску, дакле нови балкански, а ваљада и европски и свјетски рат.“

„Радна Влада“, дакле, оваква како ју је г. Радић представио, значила би гарантију против „страшне опасности“, то јест гарантију Бугарској, да може продужити са својим провокацијама и слободно убацивати чете које ће клати наше грађане. Сем тога, Г. Радић јеи уговор са Италијом квалификовао као „издају Ријеке и узмак с читивог приморја горњег Јадрана“. Значи, и „радна Влада“, која би морала бити под Г. Радићевом контролом, дошла би са таквим погледима на наше односе са Италијом 2

На остале испаде у прогласу, којима Г. Радић као да је хтео да докаже колико су нетачна уверавања о некаквој његовој еволуцији, није потребно освртати се. Они су и најупорнијим присталицама савезништва са Радићем разорили све илузије о могућности озбиљне сарадње с њим. А тим је, наравно, отпала и могућност „радне Владе“ и продужења живота садашњој Скупштини. Дакле — то би било логично — сад и опозициони Блок увиђа да, сем избора, нема друга излазаг Али место овог једино природног и могућног решења, сад се стало јавности препоручивати неко апсурније још него што је било решење са „радном Владом“. Као што је речено, експеримент са „радном Владом“ пропао је после издвајања радићеваца. Према томе отпада и она мисија која је тој Влади приписивана: политичко васпитање радићеваца, стварање узајамног поверења, ублажавање заоштрености међу племенима ит.д. А онда опозициони Блок остаје са једном једином програмском тачком: то је борба против корупције радикалног режима. Програм, као што се види, прилично оскудан, и сасвим неполитички, али тек ипак некакав програм. Но и од тог етичког програма не оста ништа, јер, чим је пропала комбинација са радићевцима, од стране проповедника борбе

против корупције, стаде се гурати у јавност идеја о конценшрацпоној Влади, дакле Влади Опозиционог Блока и Пашић-Прибићевићеве каолације, уз елиминисање некојих личности !

Какав би резон за постојење имала таква једна Влада и таква каолиција то, наравно, нико није у стању рећи.

ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ

Резултат избора за Рајхстаг, који су извршени у прошлу недељу, не изненађује. Очекивало се, да ће ови избори донети ојачање радикалној левици и десници, и то се и догодило. Само, пораз умерених партија испао је тежи него што се предвиђало. У том умереном табору једини су изишли без штете клерикалци из Католичког Центрума. Али ни то није ништа необично! Према овој гвозденој организацији немоћан је био и Бизмарк, и Билов, и светскират и пораз. Није онда чудо што је она одолела и валима комунизма и национализма. Либералне и демократске буржоаске партије управо су скасепљене, тако да уопште престају бити важнији политички фактор. Социјалисти, обадва крила, спали су од 180 на 100 мандата. Победници су, с једне стране, ултра-националисти, а с друге, комунисти; једнима је број мандата скочио од 80 на 140, другима од 18 на 60.

Ни пре рата Немци нису волели средње партије; бирачке масе приклањале су се крајностима: или клерикалцима и протестанским ултра-консервативцима, или социјалистима. У старом, прератном Рајхстагу либерали су били слаба фракција, а демократи су се једва и видели. Сасвим је природно да после рата и после пораза умерене странке и струје нису могле постати бирачима симпатичније. Јер на њих је пао терет ликвидације рата и пораза који је он донео и, према томе, пред масама су оне одговорне за садашње стање Немачке. А то стање не задовољава никога, и зато је разумљиво што се биргчи обраћају онима који обећавају нешто лепше: дакле, комунистима, коју стављају у изглед све што фантазија сиромашном човеку може да дочара, и монархистима, који сневају о васкрсу некадашње немачке величине.

Какве ће бити практичне последице оваквог резултата избора, — то је тешко рзћи. Према вестима из Лондона, тамо су разочарани успехом екстремиста у Немачкој. И то је разочарање разумљиво. Јер победе струја које проповедају, једне, осветнички рат, друге, светску револуцију, одузима сваку реалну подлогу политици дефинитивног измирења са Немачком, — измирења чак и под цену стварних концесија од стране Савезника. За такву политику нарочито се ангажовала енглеска Радничка странка. Разуме се, та политика постаје немогућна, ако у Берлину опет буде пресудна реч партија којима је идол Лудендорф и Хиденбург.

Истина, према официозним обавештењима из Берлина, и у новом Рајхстагу моћи ће се саставити нека Влада која ће имати довољну подршку и од самих умерених партија. И према томе, и државна политика ће се моћи продужити у истом смеру у ком се кретала и до избора. Но, чак и уз претпоставку да је то тачно, очевидно је, да ће таква једна Влада бити без довољног ауторитета да у име немачког народа преузима неке обавезе.

Према новој Немачкој, овој којој је израз нови Рајхстаг, Савезници, дакле, морају бити више на о-