Покрет

246 | покрРЕТ

приглавке плестиг Ко ће јој девојачки загладити дивље чупаво руно куштравих коса, као бундица црна јањета2 Ко ли ће их глатко причешљати и у тврду их плетеницу савијати више девојачког челаг Ко ће Опрезне зато требају руке, опрезне и полагане, не би требало да је то нека жена, него тек сена једне жене, јер је девојче немило и дивљеи јер је уби туга невиђена за рођеном матером.

- У тим мислима стаде Остоја себи примицати најудаљеније кућице што их је игда за планинама знао, те не могаше ни до каква пенџерчета открити профила жене, која би јеленки могла одменити мајку.

И Остоја механички погледа преко пусте цесте на којој би кад и кад закуцала болна бронза. Го би белим путем прошао зимњи кириџија. Дуж тога пута нижу се ниске врбе што их је ноћас попало иње. Између финих гранчица, танано начичканих зрачним ињем, угледа Остоја, као сваке среде, где се гологлав и плах дошуљао близу цесте мали Немања. Мед учараним врбама прозирним и модрикасто бледим, стајало је дете исто тако прозирно и модрикасто бледо као и те врбе. Дрхти дете и са тамно мутним очима гледа одоздо напрама горе уз цесту, неће ли наићи дајџа и неће ли му добацити мало још топла кукуруза из шарена торбака, али сва је прилика да дајџа неће наићи и да му нико неће добацити кукурузе, те ће он мајци унићи празнорук.

Гледа Остоја дете, као што га гледа и сваке среде, гледа га мрко, као што је већ обичају селу гледати на то дете. И одједаред, незнано како, севну кроз његову лубању — све с краја па на крај бистра, разговетна, оштро оивичена мисао, као да светла кресница кроз њу мину, и како гледаше чудом у то дете, све му се оно искричаво заплави од те његове ненадне мисли. И он викну малога Не-

мању... Дете се веома уплаши. Оно се високог, крутог Остоје — којему су уз мрке образе шибали јаки млазеви тамно црвене крви — јако бојало. Он

га опет себи викну једним, самоме њему непознатим гласом. На тај глас дете пређе цесту и стаде пред млиноМ.

— Дај дер кошуљу! И много пута заграби млинар шакама у врећу са пшеничним брашном те напуни детету кошуљицу.

— На, носи кући!

Док је дете, одигнуте кошуљице, потркивало пут куће прелазећи цесту, виделе су се његове бедне болесне ножице на којима је студен отворила грдне ране, а јадни његови табанчићи остављали су преко цесте сићушне трагове малених стопа што их је ветар одмах одвејавао.

Остоја се одједном веома зачуди крутости којом је он већ четврту годизу гледао бедног малог комшију, а да се никад ни сетио није да му саспе шаку црна брашна. Зачуди се томе Остоја веома, али се исто тако зачуди и својој зачуђености и својој необичној новој мисли...

За кристално модром ракишом у ињу није се пљоснати кров мале бараке, над којом је тежио снег и под којим је становала Немањина мајка, нити видео. Та је барака остала иза неких пилана што су некоћ биле на томе месту. Кад су посекли све шуме, те на томе месту више није било посла, дигоше отале и пилану, порушише све те бараке али нико не би тако насмиљен да над једном бедом, којој није било равне, одигне кров, којим је покрила

грешна Племка своју бедну главу и свој грех, као црном кукуљицом. -

Мали Немања уђе необично светао у студену дашчару. Његова је мати седела на земљи у своме куту, на гомили дроњака, и погледала одоздо у сина. У мајке и у сина биле су сасвим једнаке очи, о којима је мучнои тужно беседити, и сасвим су једнако гледале: увек одоздо на горе, као да те обе главе веома стрепе да се подигну. Осећало се да ти погнути вратови носе на себи грдан терет и тешко вуку млински камен једне кривице. Када чу да [0] Остоја млинар шаље брашна, претрну исто тако као што је и дете било претрнуло, не разумевајући. По томе како је забринуто упитала дете, да ли је захвалило млинару на доброти, било је јасно да је ова жена из топлијих и чишћих кућа, него што је био кекошињак у којем је живела већ четврту годину. По имену Племка видело се да је из куће у којој

је мати мазила своје дете и надела му од милоште;

поред крсна имена то милосно име. А сада ето нападе на њу зло, и то зло не хтеде да расколи њено теме, ударивши једним ударцем на ону белу стазицу што раздваја две светле глатке стране њене косе, него је хтело да на поре њене прозирне коже ужасном спорошћу сише њену бедну болесну крв.

У томе простору није се ни по чему дало видети да је и оно двоје што је ту живело било од рода људи. У једноме куту хрпа црне сламе; на неколико чађавих црепова разгорева се полако суво глогово трње и од њега, под ниским стропом, лебди још један нижи строп модра дима. У пламен је био тиснут малени црни лончић иу њему проста вода. До тог огњишта једна улупљена и избушена канта из које је цурила вода, а до те канте хрпа дроњака. У. тој унутрашњости више није било ничега. Са мо је у једноме углу, над којим није било свештених икона ни црвена кандила, чучала до своје шупље канте грешна жена Племка, и грех њен оделио је њу од свију, као библијска губа, овим црним преградама од масна дрвета. Грешна је Племка. Прекршила је Закон, згрешила је мужу своме! Једне јесени чамотне и црне, када су под гредама чести-

тих старих домова поштене жене и часне девојке чешљале, и угрејаним гребенчићима гребенале беле вуне. И она, Племка, која је била најскромнија, најпокривенија, најтиша женица у селу, која је сваку стварчицу помњиво обилазила, да је не помакне из положаја у који је неко беше поставио, та ето Племка скршила је гвоздене демире Закона и пореметила његове прави зне четверокуте. Она, разуме се, и не зна ништа о томе, али зна јој село. Знају Трнове. Памти село ону јесен. Она чешљања и комања без сијелских песама, тужна као укопи, и девојачка чела ружна без златних почелица. Памти село, кад су оно жене и девојке, у знак народне жалости, облачиле на наличја своје везене ћурдијеи у сакривеним везовима и невидљивим златним шарама, у тајанственим знаковима народних мотива носиле тајно исписана и од свих очију сакрита вечита слова својега Вјерују, и у искривуданим и испрекрижаним тим шарама _ тајне слутње двоструких видовданских крстова. Памти село низ свој бедни разровани друм блештаво промицање шуцкора, зулуме Гурака, чаршијске фукаре и недела шустера католика. Зна село када над њим није било ни Бога ни цара, него сам тај шустер. Сво је село усекло својим тешким

незграпним рукописом име и знак Миле, млинара

.