Покрет

274 покрет

средно корупцију, или да су то чинили његови сродници. Кад би се, дакле, примио тај „предуслов“, — то би значило привремено суспендовање свих мандата. А на такво „решење кризе“, вероватно, аутори „предуслова“ нису помишљали!...

Концентрациона Влада је онемогућена и остаје, као једино решење: изборна Влада. И у томе су у ствари, сложне и Коалиција и Блок. Разилазе се само у питању: ко треба да добије ту Владу, пошто је свака странка тражи за себе. Истина, Блок избегава ту ознаку „изборна“, и он своју Владу крсти радном. Али у истини сав рад те Владе свео би се на спремање терена како би избори испали што повољније за партије Блока. То и јесте главни разлог што је и Г. Радић пристао да помаже такву Владу. Сасвим природно: помажући њу, помаже себе.

Радна Влада, је, дакле, једна обмана; могућна је само изборна Влада. Да ли се таква Влада може поверити Блоку 2 Не може. А не може већ зато што она бирачком телу не значи никакву оријентацију и никакав политички програм. Успех такве Владе у изборима значио би победу хаоса.

ПОЕНКАРЕОВ ПОРАЗ,

Од почетка 1922. дакле скоро две и по године,

Г. Поенкаре је министар-председник. У француској парламентарној пракси то је један необично дуг рок, и да је Влада пала у Скупштини, поводом каквог гласања, не би се изненадио нико: француски посланици не воле дуго да гледају иста лица на минисгарским фотељама, а имају могућности да их лако „смене“, јер партије и групе нису оштро одељење, од крајње деснице до крајње левице много је прелазних фракција, тако да се без много тешкоћа може да скомбинује ад бос већина против сваке Владе. Да је и Поенкареа оборила оваква једна моментана парламентарна комбинација, била то сасвим обична појава, објашњава већ тим што је шеф Владе дуго на том месту. Од 1912. дакле од самог почетка велике европске кризе, Поенкаре је, скоро. без прекида, у првој линији. За тих дванаест година, у Француској и у Европи, многи су се дизали и падали, многе бивше величине отишле су већ у заборав, само је он остајао и видео се: најпре министар-председник, онда председник Републике, 1913. до 1920. онда опет министар-председник. Ни један државник за време Треће Републике није могао ни сневати о могућности такве политичке каријере! Самом својом појавом, дакле, као шеф Владе, Поенкаре је реметио традиције, па би било сасвим разумљиво, да га је Парламенат, којим било поводом, уклонио.

Али као што је необична каријера Поенкареова исто је тако необичан и његов пад. Он није оборен у Комори; оборен је на изборима, — што је прилична реткост. Разуме се, данас кад је пораз Владе свршен чин, није тешко наћи му узроке, но факат је, да до прошле недеље нико није предвиђао овакав резултат избора. Најобјективнији и најсавеснији осматрачи били су сложни у прогнози: да ће Поенкаре очувати своју већину, уз некоје жртве левим групама. Међутим, Г. Поенкареов Национални Блок је изишао скоро преполовљен, а његови такмаци су данас главни фактор у новој Скупштини. Можда је баш у том општем уверењу о извесности Владине победе, које је, вероватно, делио и сам Поенкаре, један од узрока пораза. Г. Поенкаре изгледа да је

сувише прецењивао своју популарност. Стари „тигар“,

Клемансо, који је такође, после сретно завршеног победничког рата, био поруларан, није имао те слабости. Он је изборе правио, и успех Националног Блока на изборима, 16. новембра 1919, у знатној је мери резултат ове „тигрове“ вештине... Те вештине Г. Поенкаре или није имао, или, што је вероватније, није сматрао за потребно да се њом користи.

Но главни узрок поразу јамачно треба тражити у том, што се свака Влада временом истроши. Она масама може да буде привлачна само резултатима свога рада, а ти резултати не могу бити такви да задовољавају прохтеве бирача који морају да сносе последице четиригодишњег рата и пустошења.

Какве ће последице имати овако радикална измена Парламента у спољној политици Француске, то је још немогућно рећи. Обично се вели да ће се промена осетити само у унутрашњој политици, а спољна да ће остати у досадашњем колосеку. У главном; тако ће по свој прилици и бити. Али несумњиво је да бе се осетити и неке ниансе у политици према

иностранству, у првом реду према Енглеској и Немачкој.

ЕКОНОМСКИ ПРЕГОВОРИ СА МАЂАРСКОМ

И у јавности и у штампи, већ поодавно, подвлачи се потреба за економском сарадњом са МаЂарском, без обзира на наше политичке односе. Код привредних кругова осећа се исти покрет. Налази се да политички односи не треба да имају никаквог утицаја на економске, и да, према томе, нашем економском споразуму не мора да предходи политички. Увек када се писало о овоме навођена је као пример Чехословачка, која је без обзира на своје политичке везе одмах по своме стварању приступила уређењу економских односа са својим суседима.

Код нас све ово није тако ишло. Политички моменат био је претежнији од економског и све до данас, сем једнога провизорног компензационог уговора од 3. септембра 1919. дакле за пуних пет година, ми нисмо ни помислили да решимо проблем наших економских односа са Мађарском. Проблем репарација које смо имали да добијемо од Мађарске био је главна препрека како политичком споразуму тако и економском. Наша влада била је у једној очитој заблуди. Веровало се да ће свако везивање са Мађарском значити прећутно признање ослобођења њених обавеза према нашој држави. Погрешка је била очита, — најбољи је доказ изјава шефа маБарске делегалије, — јер наше тешње економске везе значиле би само појачање ове обавезе и стварање могућности да се она што пре одужи нашој

држави.

Најзад идеја потребе споразума двеју суседних држава дошла је до израза. У току прошле недеље започет је рад наше и мађарске делегације прво на припремним правним и финансиским питањима, како би се завршио трговинским преговорима. Карактеристична је изјава коју је дао шеф мађарске делегације Г. Де Маглод, после поздрава председника конференције Г. Др. Н. Перића, да је мађарска влада готова и спремна да испуни све обавезе према нама, које предвиђа Тријанонски уговор о миру. ~ Е В.