Покрет

276

покрет

даје утисак једне руше на фабричком зиду кроз коју отичу и губе се производи радничког и предузимачевог труда. Човек и нехотице помисли на оне зајмове извесних држава, који се утроше за одређено време, али их будуће генерације морају плаћати на вечита времена у виду ренте.

Овим мислимо да смо изложили идеје водиље ове књиге, Но, оне нису сва њена садржина. У последњем делу има неколико глава без велике везе међу собом, у којима писац додирује масу предмета, као што су школе, болнице, железнице, земљорадња и т. д И сувиши би нас далеко одвело кад бисмо овде излатати све Фордове погледе на то шитање. Довољно је рећи да су они сви инспирисани оним здравим шрекоморским моралом, по коме је свако ковач своје среће, о коме сви треба. да радимо да бисмо шмали права да живимо. Иако је тлавни предмет ове књиге врло прозаичан, ипак она одише једним нарочитим идеализмом. Тај социални идеализам је у ствари једна виша еманација америчког индивидуализма. Људи, који су тамо цео свој век провели у оној суровој борби за живот, доспевши у извесне године живота, долазе до савнања друштва и човечанства. На тај начин постају Карнегији, Рокфелери ни Фордови. То објашњава како је онај народ, коме је прва брига да успе у животу па макар се гушао, у великим тренутцима историје могао дати једног Вашингтона, једног Линколпа, и једног Вилзона,

+

Џреводилац, Г. Др. Драгољуб Јовановић, био је на висина овог задатка. Имамо утисак да је и сам осетио онај Фордов идеализам и да га је унео у свој превод. Читалад се можда неће сложити са завојем под којим је ова књига изложена, у књижарама и који је проглашава новим јеванђељем, али оно што остаје то је да је ово једна не само добра већ и здрава књита, која може да учини много добра младим атревредни-

цима, и која заслужује да је свако прочита. : А. Р. КОМЕНТАРИ

ДА ДНЕВНОМ РЕДУ | Апдте Вгејоп: Дег раз регдиг Матгсе! Апапа: Террег еетапрадгез

Можемо назвати једном упрошћеном формулом онај чудан немир, оно неспокојство у коме живе (браћа Карамазови на пример, ону жеђ за животом скопчану са осећањем немогућности живота, онај животни проблем који су данас млађе генерације у свецу поставиле себи са једном неуобичајеном упорношћу; рећићемо: „тражење Бога“. Ујевић племенито говори: „Не марим да имам змкрпљене лакте, ја знам да је свет обмана. Не марим да ме људи цене шли да о мени говоре, ја знам да је свет обмана. Бити срећан или несрећан мени је тад свеједно, јер је срећа и недрећа обмана; а блаженство је једино у срцу Бога“. (Тој Тмине). Али као да му је Андре Жид унапред одговорио, схватајући, племенштије, да, тражење бота не значи аскетско одвајање од живота, и (да нам је ипак најпречи наш свакодневни живот: „Наш једини циљ је Бог, нећемо та изгубити из вида јер је он кроз сваку

ствар видљив“. „Бог, вечити проблем мојих романа, каже Достојевски. „Мислим да другог роблема и нема“ додаје Арлан у својој критици Жидове књиге о Достојевском. (Ив-

гледа ми доста карактеристично ово нивање које није последица случаја: да ја говорим о Арлановој критици Жидовог мишљења о Достојевском.) Достојевеки је можда најгенијалније у својим личностима инкарнирао ту зебњу „како живети“ чији је талас данас изнова запљуснуо духове људи, Андре Бретон у својој књизи скупљених есеја нигде не помиње Достојевског, та (итак ми Иван Карамазов излази пред очи при овим Баресовим речима које Бретон дитира; »данас имамо да пређемо са сумње на негацију не изгубив-

ши при том сваку моралну вредност“. Сва та богата разочарана и мудра ЕБретонова књига представаља _ једно непомирљиво одрицање, једном недостижном снагом _ одба-

цује сваки компромис, и завршава се речима: „За дух нема чистилишта“. Окренемо ди се, пошто смо увидели немоћ разума пред врховним знаком шитања, окренемо ли се љубави, дочекају нас Прустове речи: „Уосталом, како имамо храбрости да желимо живети, како можемо учинити ма један једини покрет да се сачувамо од смрти, на једном свету пде је љубав шзазвана само лажју и састоји се једино у нашој потреби да видимо да нам наше патње стишава оно биће вбог кога омо и патилиг

Па чтак!

Али нећу покушавати да натласим разлоге једног оптимизма у овој хроници на чело које сам ставио наслове двеју тако горких књига! Мислио сам шрво да о већем броју нових француских публикашија говорим у истом "зланшку, али је не-

мопуће информативно и критички у исти мах обухватити већи део једне тако компликоване и богате категорије књижевности. Мећем на, страну, на пример, велику полемику коју води један површан француски писац (Анри Беро)-са пиоцима окушљеним око Мошуе е Кеуџе Егап сајзе, чија књижевност, неприступачна широј пубљици и последица једне идеологије која оправдава нова истраживања, револтира, тог присталицу забавне књижевности који им између осталог поред тога што их навива „досадним , пребацује и што су посветили озбиљну пажњу дадамвму. Отарија екипа М. РВ. Е. (у којој доминирају духови као Шруст. Жид, Жак Ривиер директор тог часописа, песник Пол Валери, критичар Албер Тибоде) — морала је међутим водити рачуна о стању духова, млађе генерације чија је елита у годинама 1919-1920-1921 била груписана под заставом дадаизма. (Андре Бретон је једна од најмоћнијих и најутицајнијих индивидуалности из те генерације). Чини ми се да она представља у овом тренутку најнатреднију шредстражу у походу људског духа на шољу литературе и њеног тумачења живота. Дадашзам је умро, кроз њега су прошли они који имају данас у Француској да дају највећи резултат у литератури, његов значај не може се оцртати у неколико реди. Тај значај иде од бурлеске до метафизике „али он лежи у чињеници да је дадашвам поставио, са једне неочекиване тачке гледишта, изнова сва шитања живота, и играо једну штресудњу улогу у видовитости, у немиру младих песника. Правећи биланс једне велике „анкете о учитељима младе литературе“, један старији критичар, Бенжамен Кремје, каже (да је „велики штроблем персоналитета, на дневном реду и цитира тим поводом имена. Сушоа, Дрие Ла Рошела и т. д. (Ове: бивше дадамсте). | Видите колико ме неисцртност мога шредмета преплављује. А хтео сам опширније да говорим и о великом поман сисру који је до своје смрти са неуморном преданошњку писао своје огромно дело: У тражњи изгубљеног времена, чије се излажење још наставља, о Марселу Прусту, али то остаје за. други пут. Прелазим и преко безбритчнот Жозефа _ Делтеја, кога је примила млађа екипа М. К. ЕР. а који спада ни у групу око Бретона, привлачног стожера; а жао ми је што не могу коментарисати најновији (35.) број часописа ·" Беш ез Пргтез, посвећен у главном уметничким шромаволшима, умиоболних, илустрован чудним, узнемирујућим, дивним каткад цртежима аутентичних лудака, и обасјан тајанствено чланком Пола Елиара (још један из Бретонове чете! о песничким могућностима лудака, који очарава али застрашује својош ослободилачком атологијом лудила; после Бодлеровог носталтичног Позивања на тт, нензмерне лепоте: :

Моп епјап,, та 5оецг, Зопсе а ја дошсецг...

После Супоовог Позивања на самоубиство, после тих сиренских позива, ова проза Елиарова као да је право /10зивање на лудило.

Можда би вам Анатол Франс иљи Пол Бурже били шознатији пејзажи, али пред мојим очима, ето свиће зора илп се спушта вече само над овим чудним луговима који имају ту несрећу да их необавештени зову „модерним“, дајући том изразу познати значај нтиподаштавања („футуристички“, „шими-тенерација“, „бесагислице“). Свеједно, ја знам шта вреди један човек као Анлре Бретон, колико превласти има у његовој моћној личности која се опцртава као стена, као торки пламен, у овом низу чланака: Изгубљени кораши.

Како нашим читаоцима да представим ту личност Како да опишем један дух који је резултат, плод тољике пречишћености, толике тресићености, поликог пређенот пута, ту интелитенцију скоро без граница: Белеге којим бих могао означити тај пут: ародни духови којима се углавном бави Бретон, непознати су онима којима је Бретон непознат: Рембо, Лотреамон, Апонинер, ари и т.д. ит. ид. до оног непојмљивог младића који заузима највише место можда у овој књизи, пошто Бретон каже да га „сви књижевни или уметнички случајеви задржавају само у толико у колико их може мерити, што се тиче човечанског значења, том бескрајном

мером“. Тај младић није оставио за (собом друте књиге до оне која је састављена од његових писама после његове смрти (1918). Али његово схватање живота! Звао се Жак

Ваше (Јасдаиез Масће) и његови закључци до којих је дошао интушцијом, његова велика слобода воље, и то његово јединствено куцање срца пред стварношћу, сазидали су му једну биопрафжију, веома брзу, али од такве моралне васкноста да је на јаку Бретонову мисао утистула један неизатладиви жиг: (..ЈЉитање персоналитета је на дневном реду ..) Из тог примера ћете назрети колико мало везе са књижевношћу,