Покрет

204

покрет

ТОМА АКВИНСКИ

Неапољ је ових дана имао ретко славље: прославио је 700-годишњицу оснивања свога универзитета, 650-годишњицу смрти Томе Аквинског, најзад у њему је том приликом одржан и У. међународни конгрес за филозофију. Белгијски кардинал Мерсје (Мегсјег), глава неосхоластичке филозофије, одслужио је том приликом службу и одржао говор у историјској цркви ап Потетсо Маслоге.

Тома Аквински, Ог. Јатоз ва тив, Ог. штуегзац, Пт. апсенсиз, родио 1227. или 1225. године у једној племићској породици у замку Коссазесса код Неапоља. Још у 16.год. ступио је против воље родитеља у ред Доминиканаца. У Паризу и Келну био је ученик познатог схоластичара Алберша Великог, чије је дело, синтезу Аристотела и Хришћанства, с успехом наставио и довршио. Доцније је и сам био професор теологије у Паризу, Келну, Болоњи, Риму и најзад у Неапољу. Умро је 1274. год. на путу за концил у Лијону. Год. 1323. прогласила га је католичка црква за свеца, а 1567. га је Пије М прокламовао за петог великог црквеног учитеља поред Августина, Хијеро-

нима, Амброзија и Грегора.

Тома је писао необично много, ми ћемо овде навести само његова најважнија дела: Коментари за дела Аристотелова, Коментар за сеншенце [1етра Ломбарда, бштта теоогтса (главно теолошко дело) и Пе тетџалје уде! сатопсае сотта репЕег (0 одбрани католичког веровања од незнабожаца). Ово последње главно му је филозофско дело. Судећи по његову наслову могло би се мислити да писац одбацује класичну филозофију као паганску, као што је то био случај код извесних црквених отаца. Међутим величина „Томизма“ се и састоји баш у синтези античке филозофије, специјално Аристотелове, са Хришћанством и његовом теологијом. Он је ову, следујући у томе примеру свога учитеља, потпуно „аристотелизирао“, а то није тако несмео покушај у његово време. Још 1215. год. била је на Париском универзитету забрањена студија Аристотелове дијалектике, па затим метафизике и филозофије природе. Сличне забране издавали су папе Грегор !Х (1231.), Инокентије ТУ (1245.) и Урбан [У (1263.). Али, и поред свих забрана, од 1231. г. настаје живо коментарисање свих Аристотелових дела, и баш је Тома својим коментарима знатно допринео упознавању правог Аристотела без страних примеса.

Полазна тачка Томине филозофије јесте шеорија савнања. Сходно схоластичкој традицији и он узима да постоје два извора сазнања: разум (штеп паштаје) и откровење (Јитеп зиргапашгаје). Али се, по њему, они не искључују, већ се допуњују. Истине које сазнајемо разумом јесу ргаеатђше Нае;, нису дакле у супротности са религијом: а оно што разум није у стању да докучи, то дознајемо преко откровења. Оно надмаша разум, али му не противуречи. Тако се на пр. Св. Тројство, страшни суд, пакао и др. не могу разумом доказати као апсолутно тачни, већ само бранити као могући и вероватни. Филозофија према томе има за задатак да разумом докаже могућност религије, зато и Тома сматра, као и остали филозофи Средњег Века, да је филозофија апсШа еоЈоглае — слушкиња теологије. Ово одвајање истина,

које се могу разумом сазнати и доказати од религије и откровења, провлачи се кроз филозофију све

до најновијег времена. Тако, на пример, нико други до Кант налази да се Бог, слобода воље и бесмртност душе не могу разумом схватити и доказати, јер надмашају наше искуство, а разум има примене само на појмове искуства.

Већ кад је реч о централном појму сваке религије, о Богу, види се јасно велики утицај, који је на Тому имао Аристотел. Шта је Бог, ми то не знамо, те зато Тома не сматра, као Анселм од Кентербери-а (Сатетшгу), да егзистенција Бога потиче из самог појма о Богу (антолошки доказ за егзистенцију Бога). У својим доказима Тома полази од чињеница датих у искуству, па тек из њих а рочјеноп изводи закључке. Он наводи пет таквих посредних доказа за егзистенцију Бога, од којих је први и најважнији онај, који је Тома позајмио непосредно од Аристотела. Сви покрети, наиме, за које из непосредног искуства знамо, морају имати свој узрок, јер се ништа не може само од себе кретати. Чињеница кретања нас гони да претпоставимо да постоји један први покретач свега, који се сам не креће, а тај непокретљиви покретач света код Томе као и код Аристотела није нико други до сам Бог. Он је узрок (сацза есјеп5) и циљ (сашза Нпаћз) света. Али смо. сад дошли до тачке, где се Тома и Аристотел разилазе. По Аристотелу је Бог, у односу према свету, само први узрок његовог кретања (израз кретање је овде узет у најширем смислу, и значи исто што и промена уопште) а сам свет је вечит и без почетка; Тома је међутим принуђен да ово схватање прилагоди учењу хришћанске цркве, те је зато по њему Бог нешто више од првог покретача, он је шворац света. Свет према томе није вечит, већ га је Бог створио у извесном моменту. И сад овде Тома чини једну необичну разлику између стварања и стварања у времену. Да је свет створен и да има свога творца, то је по Томи неопходан постулат нашег разума; да свет има свој почетак у времену, то је, по њему, само ствар веровања и откровења.

Томино учење о души наслања се на Аристотела још у већој мери. Он устаје одлучно против дуализма тела и душе, и у том погледу његово учење је много ближе модерном схватању од Декартовог. Тело и душа нису, по њему, две различите супстанције, већ се односе једно према другом, — овде је утицај Аристотела очигледан — као материја и облик. Душа је ентелехија тела, т. |. његов облик, узрок и циљ његовог кретања; она је принцип живота и то не само психичког, већ и телесног. Као Аристотел тако и Тома разликује три основна облика душевног живота, а сваком од ових облика одговара посебна врста душе, те тако постоје: !. биљна душа (ашта месејануа), 2. животињска душа (апшта зепзшуа) и 3. људска душа (апшта ганопано). Међу собом се ови различити облици односе тако, да се нижи увек садрже у вишим, како Аристотелсам вели: „као троугао у четвороуглу“. Вегетативна и анимална душа су тесно везане за ембрион, рациокална је производ доцнијег божанског стварања, када је тело довољно развијено да је у стању да је прими. Људска душа дакле не постоји, као што неки мисле, пре тела, али кад ју је једном Бог створио, она постаје бесмртна. Она значи живот и егзистенцију, те се од ових особина не може растати природним путем. Ово не важи међутим за биљну и животињску душу. Оне