Покрет

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 17. и 18.

МР 5 3Е МАЈЕ 994, Г.

БЕОГРАШИ У

а 4“

ОЈ АЈА АЕ СПОРА УМ

Напоменуто је већ више пута да је први услов споразума међу нашим племенима — споразума какав замишљају противници централизма — елиминисање заједничког, централног парламента, и кад се опет на ову ствар враћамо чинимо то зато што се она често испушта из вида, иако је до очигледности јасна. Главни захтев автономиста јесте автономно законодавство, дакле за свако племе засебно народно представништво као репрезентант сувереног народа. Потпуна автономија у законодавству доноси са собом и равноправност, — захтев о коме се толико говори, а који је нама, у Београду, прилично неразумљив. Јер, кад је реч о равноправности, ми замишљамо равноправност грађана, и отуда, на страни Србијанаца, старање, да она буде савршена; али сасвим друкчије значење дају овој речи автономисти: они имају на

уму равноправност племена, организованих у заједнице које се могу различито крстити али које ће, у истини, бити државе. Равноправност, у том случају, значи независност тих држава. А онда, разуме се, нема места за заједнички парламенат.

То је противницима централизма јасно. У осталом чудно би било да није: читава њихова политичка историја, далеко пре Уједињења, само је борба, или бар маркирање отпора, против централизма. Против централизма бечког, прво, а касније и против бечког и против пештанског. Та борба је само у почетку имала карактер борбе против апсолутизма. Али нису то биле једино уставне слободе које су потлачени народи тражили, нити им је, у првом реду, на срцу била победа парламентаризма. Чеси, на пример, нису ни мало респектовали бечки парламенат и мирне душе би га жртвовали за најситнију националну концесију, а некоји немаџарски народи, у другој половини Монархије, гледали су у покојном Францу Фердинанду свога избавитеља, јер се веровало, да ће он, веран традицијама Хабсбурга, наћи начина да Устав од 1867. год. погази и да их, на тај начин, спасе од пештанског парламента и парламентаризма. Јер, централистички парламенат, са националног гледишта, био је, ако не веће, јамачно не ни мање зло од апсолутизма. И зато су сви народи кодкојих је национална свест била довољно развијена, после слома апсолутизма, то јест одмах после 1859. године, продужили мање или више енергичну борбу против уставног центшралигма који је требао да буде наследник апсолутистичког. У тој борби највиднију су улогу играли и највише су успеха имали Маџари; природно је што су се остали народи бивше Аустро-Угарске на њих угледали и подражавали им. Имитовали су их у свему, чак и у методима и тактици и комичном измишљању и интерпретовању празних државноправних формула и симбола. Радићевачка опозиција, на пример, проста је копија маџарске опозиције од 1849. до 1867. године. На једној и на другој страни све је, апсолутно све, идентично. Оно Радићево очекивање некакве европске конфлаграције која ће имати за последицу „преустројство“ државе; његове везе са емигрантима свега света и најексо-

тичнијих народа ; његово тражење савезника свуда : код бољшевика и код фашиста, код пруских милитариста и американских пацифиста и енглеских лабуриста; његови небулозни планови о Јадранској, Балканској, Подунавској итд. конфедерацији; чак можда и његов одлазак у Лондон, — све је то имитација Лајоша Кошута у изгнанству, који је такође, у исто време, тражио помоћ и код Султана и на енглеском двору и код интернационалних фантаста што су сањали о братству слободних народа; који је нудио маџарски престо свима амбициозним залудницима, а сам себе сматрао гувернатором Маџарске и међу револуционарцима Маџаре представљао као неке заточнике европског републиканства и демократије. С том својом недоследношћу, којој је извор, можда, више у недораслости за мисију коју је хтео да изведе него у неискрености, Кошут је постао одвратан Мацинију и његовом кругу фанатика, који су своју политичку концепцију издигли на степен религије и који нису знали за компромисе. Јер све што је маџарски изгнаник примао или одбацивао са лакоћом паланачког адвоката, кога су прилике учиниле дипломатом, за мацинијевце, „апостоле поробљених народа“, сачињавалоје догмате једне позитивне вере. До сукоба је, дакле, морало доћи, и Кошут је брзо постао само елеменат за дипломатске сплетке Пруској, Енглеској, Пијемонту, Француској, и сваком ко је моментано имао какве нерашчишћене рачуне са Хабсбурговцима; у револуционарном покрету тадашње Европе, он није био никакав фактор.

Па и Радић је данас, са својим миротворством, својим скученим хрватским национализмом и средњевековним појмовима о „сељачком праву“, изван сваког озбиљног покрета усталасаних европских маса. И у толико је сличан некадашњем маџарском бунтовнику. Истина, Кошут је, и поред све конфузности својих циљева, ипак човек акције, борац који је знао бити

и победник, организатор одбране Отаџбине, а Радић“

је комотни буржујско-словенски пацифиста, и сва његова активност своди се, у последњој линији, на интриге којима је немогућно наћи неки смисао. Али то је друга прича !

Сасвим независно од рада маџарске емиграције и опозиције, централистичка Аустрија је ишла од пораза до пораза. Кримски рат ју је одвојио од Русије, Италијанским она је избачена из Ломбардије, Пруским — из Немачке и из Италије. Чинило се да је дефинитивна ликвидација неизбежна. У тој невољи Двор дође на идеју да тражи спас Монархије у споразумевању са њеним народима. И отпоче споразумевање које је трајало од 1860. до 1867. Тада је, званично, проглашено завршеним, али многи ту званичну историју не хтедоше примити. И Чеси и Хрвати, и у опште сви словенски и немаџарски народи, чак и некоје маџарске партије које није задовољила „нагодба“ с Бечом, стадоше тражити продужење споразумевања. И то су упорно тражили, и стрпљиво чекали остварење својих аспирација, — чекали и чекали, не уморивши се за четрдесет година. И нису тако

данас дриннавење