Покрет

282 _ покрет

ретки они које је, у том очекивању, изненадио слом Монархије и нестанак Хабсбурговаца !

Наду је одржавао успех Маџара. Њихова опозиција централизму није остала бесплодна: Маџарска је, заиста, 1867. добила автономију пространију него што је могла икади сневати после слома од 1849. године. Франц Јозеф је положио заклетву на маџарски устав и окруњен је круном Св. Стевана, успостављен је интегритет „хиљадугодишње“ маџарске државе, у руке маџарске и у службу маџаризације прешла је сва државна власт. Влада је постала одговорна маџарском парламенту

у Пешти. У кратко, Маџарска је васкрсла као држава.

Но толике концесије Маџари нису добили на једанпут. Тек после катастрофе код Кенигреца, Двор је пристао на дуализам, дотле је скрупулозно чувао

јединство Монархије. Заслуга је маџарских политичара — наиме, заслуга у толико што се касније чинило да су им догађаји дали право — што су знали одбити мање уступке, очекујући веће. Од својих кардиналних захтева они нису одступали. И зато никад нису хтели да се помире са бечким Рајхсрашом, из кога се требао родити заједнички, општи аустријски, дакле и маџарски парламенат.

Ту маџарску тактику имитовали су, колико су могли, и остали народи. Али имитација се није могла спроводити до краја; морало је да буде одступања која је сам живот диктовао. Но ако је било одступања у тактици, није га било у циљевима. Сви народи хабсбуршке Монархије, — изузевши најскромније, као што су Срби и Италијани, који су се у Монархији сматрали као у туђој, непријатељској кући — сви су сневали о том како би добили оно што су добили Маџари, или бар нешто слично, дакле свој парламенат, своју владу, финансијску самосталност и т. д. Разуме се, није изостајао ни захтев о крунисању Владара одговарајућим крунама: Звонимира, Св. Вацлава и т. д. Чеси су у том погледу имали и формална обећања од стране Франца Јозефа,

која никад нису испуњена. С тим сновима један знатан део Хрвата и Словенаца ушао је и у нашу државу. Ми смо у Србији навикли били гледати у бившој Аустрији једну наказу од државе. Њене компликоване институције изгледале су смешне према нашем једноставном и логичном државном уређењу. Шене нагодбе и уставне одредбе, њене покрајинске автономије, њене круновине, краљевине, војводине, маркгрофије и покнежене грофовије, њена два парламента, или сурогата парламента, од којих ни један годинама није могао да функционише сва та збрка у којој се нормалном човеку тешко било снаћи, чинила нам се апсурдна. И зато нам је и данас непојмљиво, да може бити разумних људи који желе овакав монструм да оживе у нашој"држави. Наша штампа само с презиром говорио „нагодбама“, и мисли да је једну ствар дефинитивно осудила кад је прогласи „остатком аустријанштине“. Међутим, свету који је толико времена чезнуо за „праведним нагодбама“, то јест за „нагодбама“ повољним за себе, оне нису за презирање. Уопште, њима је проста држава, онаква какву ми хоћемо, и какву наш просечни човек једино и замишља, страна и несимпатична. Држава, — добро, кад већ мора да

буде; али у том пространству, како рече један угледни

Хрват, нека буде ограђено нешто наше баште. А оно

што је преко плота нека остане заједничко.

Такво схватање изгледа дефектно. Али људима тога схватања дефектни су сви они који њих не разумеју! У таквом односу смо данас једни према другима: централисти и антицентралисти.

У последње време чињени су покушаји да се ова заоштреност некако ублажи. Пала је реч о потреби реалног споразума, што ваљда треба да значи о потреби споразума на основу стања ствари и расположења духова онаквог какво је данас. То јест,

да треба ићи ка споразуму не водећи много рачуна о начелима као што су: народно јединство, државно јединство и т. Д, и у опште „не везивати“ политику измирења за та начела, — него излазећи у сусрет јасно

израженим жељама појединих племена. А рпоп,

„таквом резоновању нема шта да се приговори. Сваки

пут је добар који води успеху; не би требало избегавати ни овај, кад би се њим могло доћи до повољних резултата. Споразум је ствар која је вредна

и много крупнијих жртава него што је скретање са

једног одређеног политичког правца, — ако је то уопште нека жртва. Дакле, треба изићи у сусрет

јасно израженим жељама појединих племена. А те

жеље су, данас, према оваквом схватању, изражене у програмима странака којима су племена дала своје поверење: значи словеначке, у програму Г. Корошца, хрватске, у програму Г. Радића. Према томе, Словенци се могу задовољити само уз концесије Г. Корошчевим погледима на уређење државе; исто тако и Хрвати, једино уз цену уступака Г. Радићевом уставном пројекту (који, за сада, још није познат). На шакве жртве мора бити спреман свако ко тражи реалан споразум, на основу моменталног расположења Словенаца и Хрвата. Мора се, дакле, у првом реду, помирити с тим, да се садашњи наш парламенат одмене једном групом парламената. Али у случају о коме говоримо први корак ка споразуму значио је један неспоразум. јер, очевидно се ради само о неспоразуму, кад обадве стране које компромис траже, веле да су споразумне у изналажењу могућности за рад заједничком парламенту. Противници централизма, као

што је речено, хоће уклањање заједничког парламента,

или бар рестрикцију његове надлежности на што мање подручје „заједничких послова: то је њихов кардинални захтев, и ко жели да им изиђе у сусрет, на шом терену им мора изићи у сусрет. А кад они веле, да желе рад садашњег парламента, значи да мисле на рад који ће убрзати ликвидацију садашњег стања и створити услове за прелаз у ново. Парламенат би имао, дакле, да сврши све што је потребно и довољно — како се никад више не би могао састати.

Тако су почетак споразума замишљали антицентралисти, и мора им се признати да нису нелогични. Они свесно иду свом циљу. Напротив, на страни централиста који траже споразум, изгледа да је једини циљ одржање парламента оваква какав је данас, — дакле, баш оно што искључује споразум, Ударило се, према томе, путем који не води никуд, сем у нове конфузије.

терала