Покрет

порСрЕтТ 283

ДРИМА АРАТА ТИМА

Уметност карикатуре нема код нас традиције осталих грана ликовне уметности; њезин живот и развој почиње заправо са оним репрезентантима, који су заступљени на првој изложби карикатура у Београду, која је отворена ових дана. Међу тим репрезентантима најјачи јеги најактивнији, по мом схватању, Г. Петар Крижанић, колико по своме гледању на ствари и концепцијама, толико и по унутарњим

вредностима свога рада и начина реализације.

ПЕТАР КРИЖАНИЋ : УМЕТНИКОВА КАРИКАТУРА

Сама по себи, и у односу према осталоме делу ликовне уметности, карикатура је, често, проблематична; или не превазилази вредност илустрације; или

је краткотрајна импровизација ; ствар једног момента

и једне ситуације; актуелна колико и атмосфера из

које се родила. У таквом случају она спада у род шале, сатире, или парадокса без већих претензија; она има свој циљ и сврху: да насмеје, да узбуди, да подгреје, потенцира; кратко: да објасни, на свој

начин, једног човека или једну ситуацију.

Приближи ли се уметности, њено је место, обично, у сфери импресионизма ; обухватајући питања, она обухвата само једну страну њихову, свеједно да ли материјалну или духовну; обухватајући ситуације, она обухвата само један моменат њихов, свеједно да „ли спољни или унутарњи.

Када је реч о карикатури Петра Крижанића,

без везе са његовим карикатурама које ради за дневне

листове, онда је, уједно, реч о једној уметности трајније вредности. Главне осебине, које одмах падају у очи, то су извесне тшипичности од којих је састављена уметничка индивидуалност овог карикатуристе. У првом реду, Петар Крижанић је, за разлику од већине хумориста-сликара на изложби карикатура, сликар-сатирик. Затим, Петар Крижанић је готово искључиво портретиста и, на крају, Петар Крижанић је психолог. Његове карикатуре су, према томе, обухватајући већином познате и јавне личности, сатирично-психолошки портрети, често много бољи и дефинитивнији него т. зв. озбиљни портрети неких наших сликара.

Као сатирик, Г. Петар Крижанић не прелази никада границе допуштеног, и ако је, често, искрен више него што је то данас обичај; као портретиста, Г. Крижанић је потпуно савладао техничку страну и имаде, често, сигурност линије једног Гулдбрансона; као психолог, Г. Крижанић је синтетичан, дајући обично из читавих скала својих скица и посматрања једну сретно, више интуитивно пронађену синтезу.

Из оне Матошеве средине, која је увек имала више духа него него круха, друг Тина Ујевића и Креше Ковачића кад су били млађи, Петар Крижанић је једини сачувао симпатичну свежину, темпераменат и здраво, критично посматрање ствари.

И ако по менталитету чистокрвни Словен, Крижанић је, у уметности, одбацио сваку сентименталност,

и тако доспео до неког здравог, савременог реализма.

Кад човек гледа галерију његових типова, има прилике да види нешто више од једног низа карикатура: види, наиме, и живот какав јесте, и његове перспективе; ниди и разоткрива средину; добија појам о њеној тзредности и снази итд.

Међу најбоље ствари на изложби карикатура спадају његови сатирично-психолошки портрети министара Јаљића и Прибићевића, журналиста Крешимира Ковачића и Вишића, уметничког критичара Косте Ст рајнића, и још неких политичара и литерата.

У гломенутим карикатурама јасно се види да су

„ „Оне плод дужих студирања и посматрања, да оне нису

само 4 асовите импровизације, већ да су психолошки израђене до крајних могућности, до једне дефинитивне синтезе. У њима нису дане само извесне особине извесних типова, него читави њихови карактери, сва психологија; у њима је откривено и разголићено све оно што се у животу и у друштву сакрива којеКагсвим дистансама и конвенционалностима.

Одмах се види колико Г. Крижанић познаје личНост коју ради, колико је продро у њен унутарњи

„свет и колико га је схватио. Док известан број његових

карикатура има обележје једностраности, у највише

случајева прецизно и виртуозно изнађених, ове по-

следње су мала ремек-дела наше карикатуре, која ће

остати у историји ликовне. уметности Југословена.

поред првокласних графичких. дела.