Покрет

284

покРЕТ

Не упуштајући се у сувишне детаље, нарочито не у поређење са осталим југословенским карикатуристима, међу којима има изврсних цртача али им сасвим обичних дилетаната, имао сам више намеру да скренем пажњу на једног од најбољих репрезен-

таната наше карикатуре, Г. Петра Крижанића, чија дела могу да се посматрају ван ове колективности, као нарочита грана наше ликовне уметности, и на

која се неће смети заборавити поводом ње. · Густав Крклец

КРИЗА ФАШИЗМА

Ко већ данас говори о успеху фашизма у Италији, даје оцену о стварима које су још у развоју. Јер, озбиљне тешкоће тек се сада почињу јављати, па ће само будућност моћи да покаже, шта је овај покрет, који је заталасао знатан део италијанског народа, дао дефинитивно. Оно што се обично узима као докуменат снаге фашизма и његове конструктивности није довољно уверљиво.

Године 1919. сва фашистичка војска састајала се од неколико вођа, којима је број присталица био далеко испод хиљаде ; данас је уписаних, „са картама“, фашиста преко по милиона, њихове листе су добиле најачи број гласова на изборима, њихов је Парламенат и Влада и скоро сва автономна тела, у њиховим су рукама, или под њиховом контролом, све иоле важније привредне организације, раднички синдикати итд. — у кратко, они су господари Италије. Такви резултати, у тако кратком року, очевидан су доказ, да је фашизам носилац идеја које су на јуриш

освојиле душу италијанског народа. Он је, дакле, најнепосреднија манифестација истинских тежња и расположења Италије. И зато је читава земља са одушевљењем примила фашистичку револуцију и, касније, ред који јој је та револуција поставила. Такве аргументе обично фашисти наводе, кад желе да докажу, да њихова диктатура и није никаква диктатура, то јест да није влада једне мањине, него напросто једини режим који одговара склоностима Италијана.

Што се тиче победе револуције, — о тој ствари фашистичке званичне верзије се у потпуности не слажу са непристрасном историјом. Истина је, да револуцију — да останемо код те речи, којом фашисти означавају свој долазак на власт и оне гунгуле које су том догађају претходиле – носио и један део добро организоване масе, али исто је тако истина, да је та маса, у пресудном моменту, имала себи наклоњене заверенике у врховима војске и државне управе и у самом Владару. И што је револуција извршена без пролевања крви, не наишавши нигде да озбиљан отпор, то је, несумњиво, више заслуга ових завереника на високим положајима, него снаге фашистичке војске. Фактина влада, против које је „букнула“ револуција, била је једна бедна влада. Ипак, и ту беду од владе оборио је, у истини, краљ, одбивши да потпише декрет о проглашењу ратног стања у часу кад су фашисти предузели свој „марш на Рим“, и Г. Мусолини је постао министар-председник Виктора Емануила пре него што су се „црне кошуље“ и појавиле у престолници Италије. Без ове беневолентности Краљеве, а и главних личности у војсци и флоти, питање је, какав би завршетак имала фашистичка револуција. И не само револуција, него и читав фашистички покрет. Не може се, наравно, рећи, да је тај покрет прављен одозго, у Двору, од генерала и адмирала, и од представника најачих

индустријских предузећа — то је судбина његове

карикатуре у Шпанији, — али је факат, да је он отуда стварно и врло успешно помаган.

Није, дакле, никакав доказ снаге фашизма што је он успео да присвоји власт, кад му у истини ту власт нико није озбиљно оспоравао. Освојити земљу чија је војска и војна команда на страни освајача није особито тешко!...

Исто тако, и нагло бујање фашизма може се узети само као знак његове моменшане атрактивности, али колико ће он бити у стању, да привучене масе трајно задржи, — то је још неизвесно. Фаши-

стички покрет, као што је познато, преотео је војску ·

ранијег комунистичког покрета. За прве две године после закљученог мира, изгледало је да се Италија дефинитивно упутила ка социјалној револуцији. Војска, флота (ратна и трговачка), железнице, поште, скоро сав чиновнички кадар, радништво, огромне масе сељака — све је то ступило под црвену заставу. У то време чинило се безумно очекивати, да ће овај црвени океан ускоро моћи спласнути. А међутим није прошло ни две године и Италија, место победе Интернационале, доживе победу националистичке револуције. Ефемерни успех комуниста није, дакле, значио дефинитивно оријентисање италијанских маса према комунизму, — то је данас јасно. Али после таквог искуства немогућно је, на основу самог факта што је фашизам нагло растао и ширио се, закључивати, да је садашња оријентација италијанског народа нешто трајније.

Најзад, шта сшварно значи та оријентација, или шта треба да значи у будућности, о томе ни сви фашистички прваци нису данас на чисто. Док су били још неодговорна опозиција, могли су да критикују парламентарни режим и све његове слабости, и да теоретишу о диктатури изабраних, о влади компетентних, о радикалним реформама у свима гранама

државног живота изводљивим једино револуционар-

ним методима. Али после победе револуције, која је њих, те проповеднике, истурила у први ред изабраних и компетентних, много су мање радикални... Додуше, за годину дана и нешто јаче, колико је Г. Мусолини на влади, нико разуман није могао ни очекивати бог зна шта. Прича фашистичког Вође, како ће за три месеца курс лири дићи на фантастичну висину, остала је лепа прича, као и толика друга обећања: о уништењу параситизма у бирократији, о сатирању корупције, о уштедама тд. Мора се признати, да је било рада и добре воље у овом смеру, али успеси су још далеко од тога да стрче! Борба против корупције до сада је, изгледа, имала за резултате само то што се данас у разним незгодним аферама помињу имена не старих, него нових витезова, међу овимаи имена некојих најачих личности фашизма. Баш ових дана у штампи је много говора о чудним пословима бившег комесара за железнице, Тореа, министара Де Стефани и Корбина, поводом конвенције о петроле-

уму, а већ узајамна оптуживања појединих угледнијих