Покрет

покрет 285

фашиста у провинцији, у којим оптуживањима се стално понавља иста ружна песма: богаћење на рачун државе и партије, — не силазе с дневног реда. Опозиционим листовима за осуду данашњег стања довољно је да ове оптужбе региструју, што они, разуме се, ревносно и чине.

Но, као што је већ речено, само до неурачунљивости наивни људи могли су озбиљно веровати, да сва ова зла, која су гомилана годинама ратаи мира, моћи бити пресечена једним ударцем, и да ће се Италија из кризе у којој се данас превија сва Европа спасти једним скоком. Али што се могло очекивати то је, да ће фашисти, у другој години своје искључиве владавине над Италијом, дефинитивно утврдити систем свога рада, тако да ће се моћи видети: не само програм њихов, него и пут којим га мисле остварити. Међутим, то није скучај: и данас је фашизам, и као носилац режима, исто онако у кључању и превирању као што је био и пре „марша на Рим“.. У њему се разабиру неколико струја. Једна, та би се могла узети као десница, тражи „враћање у легалност“, или у нормалност. Њен циљ је јасан. Она налази, да фашистичка странка, поставши одговорна већина, мора своје делање довести у склад са Уставом. Дакле, мора што пре изићи из ере „револуције“. Та је потреба у толико хитнија што ова „револуција“, у пракси, често значи само насиље и безвлашће: у провинцији, власт потпуно неодговорних локалних партијских првака или самозванаца за које не вреде никакви закони. Ти, од централне власти скоро независни провинцијски главари фашизма, поругљиво су названи раси, (титула абисинских потентата, који такође много не цене свога формалног господара, владара надчитавом Етиопијом).

Супротно овој, друга струја, левица, налази, да је победа, то јест долазак на власт, само прва етапа револуције. Права револуција треба тек сад да се изводи, у духу фашистичке идеологије. Али шта је садржај те идеологије, то не умеју да објасне ни њени професионални проповедници.

Трећа струја — заправо би се овде морало говорити о струјама, јер их је ко зна колико разних нианса — држи средину између поменута два екстрема. Она није за продужење револуције, али није ни за враћање нормалности. Колебљива је, па каткад

је на страни најрадикалиије левице, а кадгод опет

немогућно ју је разликовати од ревизионистичке струје. Вођу фашиста Г. Мусолинија она сматра

специјално својим вођем, — можда и с правом, јер

коликогод да је Мусолини, као шеф владе и прак-,

тичан државник, енергичан и свестан циља коме иде, као идеолог једног покрета, он нема тих одлика. Његове контрадикторне изјаве и аранге последњег вре-

мена збуњују. Отуда и долази, да људи и најопречнијих погледа међу фашистима могу да верују, да су њихова схватања Мусолинијева схватања. На пример, његови погледи на демократију, које је изложио неки дан пред дописником енглеског „Ттез-а“: „Постоје, рекао је том приликом, и постојале су државе које за себе узимају епитетон: „демократске“, али свака од њих — Атина, Венеција, Велика Британија, Сједињене Државе — показује у својој историји карактеристике тако апсолутно разноврсне, да ми ништа толико гротескно не изгледа као покушај да се демократија сведе на једну заједничку меру и на један тип. Историјски гледајући, не постоји ни демократија, ни антидемократија. Можете бити против

једне појаве демократије и борити се против ње. Ја сам био против појаве парламентарне демократије, која је корумповала и ослабила италијанску државу, и доводила јој живот у опасност — додуше са мање насиља, али исто онако неминовно као и социјалистички план о револуцији. ја сам против враћања овим системима, против њихових зала и корупција, и ако они значе „демократију“, — онда сам ја против такве. демократије. У том смислу ја сам се више пута декларисао као анти-демократа. Али ништа није даље од мене, нити од духа фашизма, него доктринарни антидемократизам о коме сневају реакционари.

ВОЈТА БРАНИ! : ХРИСТОС

Историја иде напред. Нема враћања“натраг. Фашизам не жели да се упути према руинама прошлости. Он верује да може подићи италијанску државу, слободну од оних ругоба и корупције којих ју је силом решио само он, не обзирући се на прошлост. Прошлост је дивна, али Италија и фашизам гледају у будућност“.

Дакле, доктринарни антидемократизам је, према речима Г. Мусолинија, само сан реакционара. Али

скоро сви ти „реакционари“ су у фашистичким ре-