Покрет

286 покрЕТ

довима, и Г. Мусолинија сматрају за свога вођу. А судећи по његовом недавном говору о Макиавелију,

у коме је доказивао, да је владавина народа, дакле

демократија, уопште немогућна, — чини се дасу у праву. Но, као што се види из цитиране изјаве пред енглеским новинаром, опет и нису у праву. Тај двојни став Г, Мусолинија према демократији, то је у исто време и његов став, а то значи и став фашизма, према проблему прилагођивања фашистичке револу ције типу уставно-парламентарне државе. Међутим, из те двојности се мора изићи. Компромис од дана до дана између револуције и легалности већ до сада је опасно дуго трајао а, ако се продужи, може се догодити да разједе фишизам толико да ће овај бити најзад неспособан и за један и за други пут: и за револуцију и за ликвидацију револуције. Јер има, и све их је више! — симптома декомпозиције. Некадашња борбеност дегенерисала је, у знатној мери, у нерасудно насиље, а сузбијање субверзивних струја преобразило се у поробљивање радништва за рачун најсебичнијих капиталиста. Има читавих организација које су фашистичке само по својим практикама, али у истини су неконтролисана полиција власника градилишта бродова. А и начин, којим се мисли решити проблем фашистичке „милиције“, такође је један од тих симптома. Ова милицији је оружана сила фашистичке партије. Сама њена ексистенција доказ је абнормалности садашњих прилика у Италији. Јер до победе фашизма можда је она и имала некакав разлог за постајање; али од када фашисти имају владу, а тим самим и читаву физичку силу државе на распо-

ложењу, — шта ће им још неки нарочити партијски

војни одреди» Ипак милиција остаје и даље онаква каква је и била, само од сад ће, по пројекту Владе,

бити сматрана као један специјалан род Краљевске“

војске! Значи, вулгарно говорећи, биће бачена на војни буџет државе. Сем тога, ови партизански борци, кад буду вршили своје истинске војне дужности, у кадру и у резерви, имаће нарочите олакшице — зато што су раније били ангажовани у служби фашистичке партије. Толико привилегован положај ни

једна партија не може дуго да издржи!

Истина, фашисти не престају уверавати, да они нису политичка партија у европском смислу те речи И, према томе, да и за оцену њихових поступака треба имати другу меру. Њихов идеал је фашистичка држава, дакле држава једног засебног типа, па Су и њихова средства онаква каква одређује и услов-

љује тај идеал. Могућно је да тај нови тип државе постоји у

фантазији некојих фашистичких визионира, но за

остали свет он је невидљив све док не буде остварен. __

А у могућност тога отварања тешко је веровати !

Историја бар до сада не зна за државе које би биле моделоване по једном, од неколико људи смишљеном, калупу. Државу формишу много јачи фактори неко што је свесна воља и фантазија и најачих појединаца. И фашистичка Италија, јамачно, испашће сасвим друкчија него што је замишљају и најлуциднији“ идеолози фашизма. Врло је вероватно, да ће се она: само поступно развијати из ове данашње, — као што, је случај и са осталим државама, које су без фашистичког идеала. 9 Но

ЈЕДНА ПОСЕТА ВИЗАНТИЈСКОМЕ ЦАРИГРАДУ

У историјама уметности све је место заузео сам Ренесанс. Ђото је живео између 1240. и [302, год, Симоне Мартини између 1285. и 1344. чувени ретабл Дучиов у Сијени је из 1308.—1310, Масаћо 1401.1428. док Дил, који је објавио велики ренесанс што ХМ. века из Цариграда запљускује Запад, каже да су мозаици Карие-Џами рађени између 1310. и 1320. године. (Логотет Теодор Метохит, министар Андро-

ника П. Палеолога). Ренесанс Италијански је познат најшире а византијска уметност једва је кога зани-

мала. Рим, са својим величанственим остатцима једне завршене уметности, био је велики очувани музеј, ту у сред Европе. Он је био први пред очима. Нико се није трудио да погледа даље уоколо. Примитивна хришћанска уметност просто је проглашена за декадентно наследство римске паганске уметности. Доцније јасније обележене етапе у уметности Европе средњега века, па и цело Романско доба, по општем мишљењу“ водили су порекло само од Рима. Тек пре четрдесет година француз Куражо, затим Шоази, указали су свету да у Азији, на блискоме Истоку, има старијих узора за све што се дотле сматрало „Римским“. Нешто доцније Аиналов је прецизно утврдио сву важност малоазијскога извора и, најзад, Стржиговски, у онда сензациономе делу Опет! одег Кот, дефинитивно одузима сваки значај Риму и даје све Оријенту.

Када је, почетком ТУ. века, Хришћанство сасвим продрло, поставши државном религијом и добивши

сву власт императора у своју службу, почело је из-

ражавати своју уметност својим начином, новим обли“ цима. Рим са својом уметношћу умирао је. Императори селе престоницу у Византион — Константинополис. Ту се, под утицајем Хришћанства, развила нова уметност — мешавина грчке класике и уметности Оријента. (За оријентални утицај има да се захвали нарочито ренесансу персијске уметности Ш. века, под Сасанидима, када се појављују све форме старих оријенталних цивилизација). Овај се покрет шири ка западу, и између ТУ. и МГ века имамо, у некада еленистичним варошима Мале Азије, Сирије: и Египта: Ефесу, Антиохији и Алесандрији, једну оригиналну Хришћанску уметност, која цвета сасвим, независно од Рима, и не знајући засњега. Једини утицај на развој тих чисто оријенталних форми долази од еленистичких остатака Грчке. Или, можда, обратно: „Г/езрт! (тес з'ехегсапћ ац пишеш Фипе зосјеје а Чепи Азјанаше, зиг дез бјетеп5 етргипез а Ја мјеШе Ачје“ како каже Шоази. Тако постаје стил смеше оба схватања, слободне фантазије Оријента, и свечане мирноће класичне Грчке. Преко ове малоазиске старохришћанске уметности (која је, уосталом, њен ембрион, њена прва фаза развоја), добила је нова уметност од Оријента и куполу, и орфеврерију, и емајл, и елефантин, а нарочито општи тон луксуза и богаства. Чак, и сам Цариград, и ако престоница, остаје иза ових вароши Оријента све до М. века, и тек тада узима вођство. Сада имамо тек дефинитивно оцртан стил. , И ако се византијска уметност при-

премала у Малој Азији, у Сирији и у Египту, и ако.