Покрет

ПокРЕТ 29]

се развила у еленистичким центрима, а нарочито у Антиохији, ипак је тек у Цариграду, у Ми МЕ веку, она достигла свој пуни развој и постигла своју целину, и тек је одатле успела да испољи своју надмоћност над целокупним цивилизованим светом“, каже Стржиговски. Ево зашто је оправдан и назив „византијска“, мада је, нарочито доцније, то била уметност суседних крајева сва три континента и њихових народа. Постоји, дакле, уметност Византије; али је потребно напоменути — због њенога, често сасвим независнога, утицаја баш на нашу уметност и уметност осталих земаља, развијене под окриљем византијске, — да остаје значајна и та старија уметност хришћанскога Оријента, тј. Сиријска и Коптска, и њихових наследница Јерменске и Бурђијанске: и та паралелност утицаја изазваће, доцније, многе научне полемике: „Оријент или Византијаг“

У МЕ веку, са Јустинијаном, имамо „Дветно Доба“ византијске уметности. Инвазијом варвара (међу којима и ми Словени), и руином државе у МЕ. веку и уметност сасвим заостаје. Тек после кризе Иконоборства (МИ. век) видимо је опет, подмлађену, тада ослобођену и црквенога калупа и посталу општом. Држава се опоравља, и под Комненима имамо ренесанс који доводи Византију и њену уметност у друго „Цветно Доба“ (Х. и ХИ. век), дефинитивну разрабеност. Инвазија Крсташа прекида и по други пут живот византијске уметности. Палеолози ипак успевају да рестаурирају Царевину, али Византија је већ много живела, и активност прелази на млађе, на сирове али снажне народе, који су пали под њен културни утицај. Бугарска, затим Грчка и Србија, најзад Русија и Румунија прихватају и одмењују је, али материјално скромније, без раскошнога мозаика, емајла и елефантина; димензије су мале, — ипак, ефекат спољашности је па кад-кад јако негован. Нарочито код нас. Фасаде су понекад у редовима разнобојног камена, од траве све до олова крова. Запад тога времена нема фасаде Студенице, Бањске, Св. Аранђела призренскога и Дечана. Запад тога времена нема ни нартексе Карие-Џани. Бото-а човек може више волети али се мозаицима у Карие мора више дивити. Пред њима изгледају смешне и полемике о утицајима и путевима до наших фресака. Не оспоравам прилог сопствене оригиналности уметности у Србији ХМ. века, али ко је видео ове, тај зна где је учио мај стор фресака Краљеве Цркве, Нагоричина, Грачанице, Матеића и Марковога Манастира. Тамо је све још много мање круто, мање незграпно. Тамо је био прави мајстор.

Сама Карие-Џами је једна од најукуснијих Комненових цркава. Дигнута је у почетку УП. века и звала се Кора. Сразмерно је мала: основа јој је прост квадрат покривен великом осмостраном куполом (унутарњег пречника нешто већег од 7 м.). Што није мозаик, кога има и на вертикалним зидовима, то је облога најлепшег разнобојног мермера. (Интересантно је сетити се да је цео један део Сикстинске фреске сав изгребан кукама и мердевинама, којима Хришћанске Папе дижу, с времена на време, неке безукусне балдахине — овде, у некадашњој цркви, сада џамији у сред Стамбула, где су мозаици хришћанских божанстава пажљиво склоњени у велика двокрилна врата, као неке ормане музеја). Основа цркве је компликована нартексом, ексонартексом и галеријом уз бокове солеје. У овим нартексима су ти чувени мозаици ХМ. века, који пред-

стављају циклус сцена, у унутарњем, из живота Богородице, а у спољнем из живота Христа. Придобија одмах хармоничност и топлина ансамбла. Нигде боје која одудара, дречи, и нигде монотоних и мртвих партија; никад се не губи из вида ансамбл саме композиције, и онда ансамбл целога простора. Свуда су употребљени тонови необично сочни (истина је да мозаик задржава првобитну свежину, док је фреска — а нарочито када, као код нас, често и није права ал-фреско техника, него само врста темпере на финоме малтеру — вековима губи). Све је јако декоративно схваћено, мада нигде нема ни трага апстрактне стилизације. На против, слободно се може говорити чак о натурализму, мада су фигуре, у поређењу са строгим Х]. веком, илеалисане: постале витке, покрети грациознији, нестало ћошкастости и неуглађености. Драперија се вије и набира природно лако око других облих вретенастих облика. — То вретенасто моделисање мишића је нарочито карактеристично у живопису ове школе. Подвучено

је зеленкастим сенчењем пуним прелаза, осветљенога и контрарефлекса. Њега налазимо у Краљевој Цркви у Студеници. (Мишице жена које окружују Св. Ану на Рођењу Богородице, нарочито оне која је придржава с десне стране.) — Једна од најлепших фигура је на Ваведењу (унутарњи нартекс, лево горе, више Царских врата): жена која лако упућује испред себе малу Марију, испружених руку, али не дотичући је се. Покрет дугих голих, лепих руку, колена, целога тела је грациозан, још никако, ипак, сладуњаво елегантан. Позађе допуњује атмосферу природности: иза просте, сликане, архитектуре (на којој има и перспективе), дискретне колоритом, лако се повијају на ветру два кипариса. Ни трага више од оних „кубистичких“ дрвета из куполе Св. Софије Солунске. Ова овде, чисто импресионистичка, сва трепере у једном металном зеленилу, осенченом дубоким ултрамарином. У позађима, која су постала тако разнолика и богата, срећемо натуралистички третиране