Покрет

288

растове пањеве и изданке са букетима дрхтавих листића. Саме фигуре имају често по осам глава висине. Ето барока. Лица нису више строга: и сам Пантократор постао је тако благ. Ефект је свуда у противстављању топлих и хладних тонова, у имиресионистичкој игри комплементарних (нарочито: црвено-зелено). Боје су: дубок ултрамарин, један лако зеленкасти окер, црвено је или сијена или неки стари кармин, зелено је металасти смарагд, или оксид бакра. У драперијама се све то комбинује, остављајући чистину врло констрастним, живим, оштрим цртежима. Распоред фигура у композицијама је савршенији но икада раније у византијској иконографији. Ко би рекао да смо читав век пре капеле Бранкаћи у Санта Марија дел Кармине !

Почевши од Келта и „Севернога“ Скандинаваца и Германа; па преко Романскога, чак у Готски: Оријент увек даје Европи своје елементе стила. Не може се рећи да је Ренесанс Запада изазван ренесансом византијским са почетка ХЕМ. века. (И ако је Цариград тога времена центар високе културе, а „свеколика Империја сарађује на томе супремноме ренесансу, прелудиуму хуманизма и великога интелектуалног покрета ХУМ. века“, како каже Глећ). Доцније, у ХМ. и ХМГ. веку, могло би се чак говорити и о Италијанскоме контраутицају, натраг ка Истоку (а и раније, у неким изузетцима; тако Ме! види, на више места у Србији, интерпретацију на италијански начин, или бар латинских тема: Христ са круном трња на глави, Пиете у Каленићу. Он то

покрет

тектура остаје верна својим традиционалним облицима“. А говорећи о сликарству — а специјално о светогорским сликарима — завршава: „У делима приписаним Панселиносу Кондаков мисли да је на више места пронашао везу са италијанским сликарством. Ипак не треба придавати сувише велики значај тим поређењима. Фреске Атоса су, у својој целини, дела чисто византијска, и нове црте које се на њима примећују само су развој новога стила који је у ХМ. веку створила епоха Палеолога). Али то је безначајно кад се говори о целокупној византијској уметности у опште. По потреби могли би лако противставити чињеницу, да се „најзначајнији декоративни византијски ансамбл који Европа има“ налази баш у Риму“), да је Равена „више византијска него и сам Цариград“, и да чак и ренесанси Каролиншки и Отонски имају да захвале много византијској уметности, која је, у осталом, како то Куражо каже, била „Рат гесшајешт целе Европе. Дакле она не само да остаје нетакнута сама,већ је можда и учитељ Западу, раних дана његове Ренесансе. Сам Ђото био је у пола Византинац — Чимабуе потпуно.

Запад је био сазрео за једну обнову уметности, он се већ сам неминовно налазио пред покретом Ренесанса, и можда и без овога потстрека источнога, ништа не би изгледало много друкчије: али никада није довољно инсистирати на томе, да је овај крајњи ренесанс византијски почео и развио се много пре великога Ренесанса Запада. Онда када на Западу имамо још примитивисте, Исток прелази већ кулми-

јела ал

тврди и за ХЛМ. век српски, али ту се вероватно вара. И Кондаков мисли да „није ни најмање немогуће да у Србији иконографија дугује што Западу“. Међутим Глећ, и ако наводи читав низ позајмица учињених из архитектуре Запада Сирији, Трапезунту, Дафни-у, Халкису, Атини, Мистри... ублажује: „Укупно узевши, ипак ове позајмице учињене од Запада су ретке и површне, и највећим делом тек новијег датума. У својим основним цртама византијска архи-.

нацију, и може се слободно говорити о византијскоме бароку. Грачаница, поређена са класичношћу Свете Ирене, (да не помињемо Аја Софију), већ је барок. И сликарство, (и ако не већ у мери, у којој ће бити иза Панселиноса на Атосу), поређено са сликарством ХЕ века је то што, рецимо, у скулптури,

# Брагдаца: „Бег Ргездиез Вугапите; де Затге Матје /Аппдиег“.