Покрет

АИ И

покрет 303

жово место, његов комад, поред тога што је сценски успео, било би и псеихолошки одлично успела драма. На жалост Ралшша није било: а он је бло врло потребан. Јер Г. Александру Илићу десило се нешто што се догађа меногим писцима драма и романа: неке његове главне личности измакле

су му се из руку ш добиле карактер мало друкчи од онога |

који је он хтео да им да. Као што Крлежин Крешимир Хорват, у „Вучјаку треба да буде непокварен интелектуалац у поквареној средини, а на сцени се шресвара У младића болесног од сувишног размишљања за кога вам на крају крајева није жао што пропада. јер ив његових речи видите да је неизлечив и неспособан за живот, тако Т. Илићев (Сташа, главна личност у „Кајању“ поред Шумара пи Вере није, канда, оно што је писац од њега хтео да направи. Као Вера „и ја не волим људе који се сувише штроучавају, секцирају“, нарочито кад после авер тог проучавања долазе до тако нејасне и смушене филозофије до какве долазе Сташа и Шумар. Г. Илић их, напротив, јамачно воли, чим су они главни носиоци идеја у његовој драми. Сташа је револуционар, шлеатиста, филозоф. младић шун добрих намера и раних разочарења; главна етичка личност за писца, — младић каквих данас има много, занесен и болестан, упропашћен рђаво свареном литературом и ушлашен од живота од кога, је бувише удаљен, за нас. Пати од сувишног анализирања, (себе самог (— „0, молим, само без анализе!“ — каже му на једном месту, врдо паметно, Вера) и нелогичан је у делима, не зато што је комтликована, већ зато што је неуравнотежена природа.

Он је пре Верине удадбе био њен љубавник, после њене удадбе је то и даље, јер нема снаге да се отргне од ње. Све троје: муж, жена и љубавник живе у једној царинарници, код Ђердаша, усред живог песка који персонификује човечанство. Муж, љубоморан, пуца на крају првог чина на, Оташу п убија га.

(Оташа је мртав. Од тога момента његова личност (он сад постаје персонификација неке идеје пожртвовања) постаје веома важна. ПЉумар, човек коме се згадила варошка поквареност и који је такође разочаран светом и стога се повукао у самоћу, ступа као главни јунак на позорницу. Он шрезире Веру коју је некада волео и која дан шо Саштној смрти хоће да му бе пода да би га тиме победила, хоће да малктусти ту ташну средину и да започне нов живот, али на, крају комада, кад Верин муж оптужује мајку покојног Сташе да му је украла неки новац који је у ствари узела Вера, предаје се сам власти као крадљивац и иде у затвор.

Као и Оташини, тако су и Шумареви поступци недовољно мотивисани. Његов карактер је нејасан, његове идеје су мутне: валшто се он жртвује кад је имао могућности да, се бори за побелуг Да ли зато што је сасвим разочаран“ Или зато што као Шоов Дик Даџон хоће. да победи зло тиме што му се потчињава“ Или из неке идеје „самопожртвовања. рали портвовања 2 То се не види, и зато вам се сама

'"тлавна. идеја комада измиче. А кад из целог комада осећате

да је аутору та гидеја главна преокупација, то непријатно делује.

Иначе у цртању осталих типова, Г. Илић је показао вештину човека који добро познаје свој занат и који може лако доћи у ред првих наших драматичара ако се и даље посвети позоришту. У свој комад је унео одлично познавање пе само (наше жене не само послераљне. жене, већ жене у опште, са свим добрим (учитељица) и рђавим особинама. (Вера) својственим женској природи. Вера је најбоље израђен тип у комаду: чулна, практична, без способности да искрено воли и ла осети ма шта узвишено, цинична и безобзирна, она побеђује шритворношћу и глумом оне који су слабији, поквареношћу оне који су јачи од ње. Њен карактер је гнажно и одређено оцртан, и зато је у многоме друти чин у коме је она централна личност (у шрвом је Оташа, у трећем шумађр), најјачи у целом комаду. Госпођа Деса Дугалић кретрала је улогу Вере савршено.

Друга успела личност је госпа Цуја коју је аутор створио мајсторски а и Госпођа Паранос дала одлично. Верин муж, развдражен и слаб, заљубљен у жену до подлости, Оташта. мајка (занимљиво је како Г. Илићу женски типови успевају), учитељица, Рус избеглица, сви су такође успели. Пантелејша Мнототрпацо да му је писац посветио више патење, био би такође добар тил.

Интертретатори улога главних јунака драме, СОташе и штумара, Т. Т. Р. Плаовић и Божа Николић, у колико је зависило до њих а не до аутора и режисера, били су добри. 1. Тошић је унео више лоивота и осећања него обично; Госдтођиша Балдић (искрена и истинита; Г. Ракитин по глуми (на жалост не по знању улоге) врло добар; остали такође коректни, :

Режија у другом чину врло добра, у првом и у трећем

бев мало рђава. Декори Г. Бијелића одлични. СТРИНДБЕРГОВО ВЕЧЕ У. „МАЊЕЖУ

У конференцији коју је одржао шре представљања. Отриндбертових ајнактера која су играли ђаци Глумачке Школе, [. Винко Витезица је нарочито натласио да треба да будемо благонаклони трема тим младим глумцима који се тек уче, да треба да узмемо у обзир да они још не анају мото и да их ценимо „по части и поштењу , тако нешто, __ тако да наб је онеспособио да пишемо о њима као што бисмо писали. Ми смо раније, поводом „Чеховљевог вечера, објаснили како мислимо да треба писати о ђацима Глумачке Школе: после ове жеље управе школе. можда и самих глумаца, тешко нам је да говоримо строго, а немшило нам је да

ценимо глумце мерилом које мислимо да не треба узимати. Зато ћемо се задржати само на истицању три ствари: да је Т. Илић био много бољи нето у Чеховљевим комадима, да се Т-ца Мара Шоповић развија у одличну младу глумицу, и ла нас је таленат Г-це Ружице Текић која се први пут јавља на позорници (као глумица, јер досада се појављивала само као чланица балетске трупе) изненадио. Т. Илић је врло добро зизрадио своју улогу, Г-ца Потовић се показала равна већ свршеним ђацима Школе Гфђи Гњатић и Г. Милошевићу, а Г-ца Текић је успела да (узбуди шублику и најбуквалнијо да расплаче један део партера.

Не знамо само што су за ово вече Глумачке Школе изабрана два тако слаба Страндбергова комада. Место да комади спасавају младе глумце, глумци, и ако млади, спасавали су комаде.

ВЕЧЕ КЛУБА „МАКО НОРДАУ“

Образован у врло симпатичном циљу да шири тросвету у редовима наших Јевреја, просветни клуб „Макс Нордау“ почео је активно да ради ове године и за кратко време је дао два позоришна вечера. Друго вече је било, та жалост, уметнички мање успело од шрвог. Оценска обрада Немца Хаусеа лепе приче о краљици Естери, која. је играна ове вечери, није сјајна, а јеврејски омладинци играли су сасвим дилетантски. Рад овога клуба је достојан пажње, али у чланови клуба дужни да се са више пажње одају раду.

Шре представе одржао је ДР. Букић-Пијаде лепу конференцију о улози Јевреја у историји, о јеврејској омладини код нас и специјално о групи око клуба „Макс :

с. Кс.

С

ИЗЛОЖБЕ ПРВА ИЗЛОЖБА КАРИКАТУРИСТА.

Већ више од недељу дана отворена је у сали Друге Мушке Тимназије Прва Изложба Карикатуриста и још увек је, казку, исто тако добро шосећена ако не као првог дана кад је било свечано отварање а уз то празник, а оно као другог дана. Београдска публика, за коју се увек говори да се не одликује тиме да нарочито обилато посећује изложбе, овога. пута показала је интересовање које за њу може бати само похвално јер је карактеристично за развитак појмова у нашем друштву од рата на овамо. Јер (не треба се заваравати. карикатуре по новинама у прво време код нас, од извесног дела публике, нису биле нарочито радо гледане, и извесни листови, да би одржали своју репутацију озбиљности, оттевали су прилично дуто док су се одлучили да заведу свакодневну карикатуру као што имају свакодневну судску Хронику или свакодневни фељтон. Уопште може се рећи да је тек сад после рата и „гро“ публике почео уда гледа на карикатуру као на нешто чему није једини циљ иемевање, схватио да је и то уметност и пришао јој ослобођен од оне врсте ниподаштавања коју је некада према њој имао.

После ове, овако успеле изложбе, публика ће још више прићи овој врсти |уметности, и за идуће сличне изложбе може се тредвидеци још већи успех него што је бно успех ове. Одзив публике је гарантија младим карикатуристима да неће бити игнорисани ако буду наставили рад на усавршавању; уметнички фитво ове изложбе показује им међутим да им је потребно много да раде на јразвијању свога талента. да би могли да достивну у техници, духу и оригиналности данашње мајсторе. 6

Јер неки од излагача на овој изложби заиста заслу-

жују име мајстора. То су израђене уметничке личности, људи који већ имају свој сасвим засебан шут, свој особен жанр, квалитете којима се одликују од осталих. Други, они који још нису дефинитивно нашли свој начин изражавања показују такође способности да то постигну. И наша жарикаљура за мали број годиша учиниће да и у погледу те гране уметности уђемо ју ред културно најнацреднијих оврошеких држава не само но уметничким нивоу на коме се налазе ра-