Покрет

306

покрет

јућу тиранију која би својом најповољнијом доследношћу нивелирала сва мишљења једног часописа, као да су (опет!) све то чиновници: „Окерлић је врло добро знао да Гласник треба увек да има право... Окерлић би кориговао што би у суду било нетачно или претерано... Ко је у Гласнику био похваљен или покуђен, био је то у име целога листа и с одобравањем публике његове.“ А штампараг); да бих могао да му опростим и извесну кратковидост пред деликатнијим, битнијим, дубљим шитањима поезије, психологије, подсвести, нових истраживања, (он је био далеко од оних ултра-словенских сутона једног Достојевског и једног Чехова... Да је Скерлић жив, ја сумњам да би његов прагматички дух имао моста да уђе у нова стремљења и снате да утиче на нове људе“, пише Г. Џеро СОлијепчевић; а Г. Милош Црњански: „Младост која је од 1908—1914 излавила из гимназија, била

је мекша, збуњена и жељна много чега далеког и чуднијег од .

“

његових путева.“ Г. 68. Миљковић, у своме (разумном, траведном одговору: Јован Скерлић п“ торатни књижевни нараштај дао је такође неколико врло добрих напомена о тој разлици између предратне епохе коју по његовом мишљењу „инкарнише Окерлић“ и поратне епохе „када је иначе дошло време да се у нашој сиромашној књижевности укажу још нових стаза, да се књижевни изражај обогати новим могућностима.“) Тако можда овај број Српског Књижевног Гласника није учинио Окерлићевој сенци ту велику услугу да га учини живим, да сећањима отелотвори успомену на живот Скерлићев и за оне који га нису познавали, које његова

смрт није узнемирила у њиховим бригама, играма ђака нижих "разреда гимназије, који «не могу имати толико разумевања и љубави за једног човека као Окерлић: фасцинантног пре свега за оне који су с њим дошли у непосредан додир, својом ватром, својом неуморношћу и својим чврстим, (неумољивим ходом по путу изабраном једном за свагда, једином за њега, незаменљивом. Јер то је најбитније, највише код њега, „елан човека који је онако умео да замахне“ по речима Г. Црњанског. дато је већина. ових прилога у његовој споменици, која говори о Скерлићу са једном неумесном емфазом, учинила Окерлићу једну рђаву услугу, ставивши га на један толико високи ниво да уместо да га тиме чини већим, само га умањује том неприродном перспективом. Не би му се шта имало шребацивати кад се не би правило толико ларме око његовог имена. Ништа неће учинити да верујемо да је међу нама, пре десет година, умро један дух Ничеовског значаја, када тако очигледно видимо колико је он ипак мало предосећао, колико мало везе имао са свим оним што нашим срцима влада данас. То питање гдравља у литератури сад већ уопште ништа не значи. То моледа имам права да кажем ја, који сваке недеље завршим ову хронику са једном оптимистичком нотом, прилично удаљеном од сваке морбидности или декадентства. Толико, да бих каткада био пре захвалан Скерлићу за оно што сам му мало шре шребацивао: што је својим непосредним полетом устао против тог површног песимизма који (је у нашој литератури читава мала традиција за себе еп шагје а који Је о скопчан «са том лажном позом словенске дубокомислености, комично пророчке, која сваки ведрији поглед сматра за наивно оптимистички, и не примећујући да је та ведрина, кад шије само свеже осећање живота у свим његовим противречностима, каткада и једна утеха, један покушај оправдања и једно племенито храбрење за свакодневни полазак.

Али поврх света, Окерлићу не ускраћујем своје дивљење за њепову часност, за темпо којим је корачао, а после тота имам и једно велико, тајно, поштовање за људе који су тога имам и једно велико. тајно, поштовање за људе који су » поред величине оног што су писали, успели да реализују јат већу човечанску вредност у своме конкретном животу. рде су ставили и најнесавладљивији део свога престижа, што је, на једљн известан начин, био случај и са Скерлићем.

Марко Ристић

МУЗИКА

ОБЕР: „ФРА ДИАВОЛО“ Диригент г. Ј. Орбуљ Не би се могло рећи да је опера „Фра Диаволо непријатна за слушање. То је опера мелодиозна и жива у ритму, са радњом која може да се трпи; али некако зажалите за утрошени (новац и време у спремање ове опере кад (се сетите да би једна опера Моцартова исто толико коштала и новца и времена колико и „Фра Диаволо“. Не треба натлаша-

вати ла би опера имала и већи углед И пуније тледалиште. |

(јвако је изнесена једна опера на коју ће се доћи једанпут, аљи не ни други пут. Е

После увертире која је рађена на једном ритмичном мотиву добоша, следује црви чин са лепим аријама. Уз то пријатна комика два најамника Фра Диавола. Кроз целу оперу има лепих мелодија, које могу певачима да пруже прилику да истакну свој певачки матернал. На премиери су се истицали: Г-ђе Драусаљ и Пинтеровић и Г. Ријавец (својтм вашредно топлим п сенорним тенором), Г. 2. Томић (са такође топлим тоном п лепом дикцијом) и Г.Г. Туцаковић, Шумски и Осјетински (гласовима буфо-карактера). ЛЕ ИЈЈЕ Србуљ има врло сигурну руку. Ово је тек друго наступање Г. Орбуља, што значи готово исто то што и још неловогвна,

рутинираност. 57 њему ћемо имати једног савесног лиригента.

А —

КИНЕМАТОГРАФ а

ШВЕДСКИ И ДАНСКИ ФИЛМОВИ. — ЛЕГЕНДА ЗАМКА МУНЕКХИТАН. — ДИКЕНС НА ПЛАТНУ,

Одавна нисмо били видели у Београду ни један шведски филм. 'ре више од годину дана био је дошао „Вовар смрти“, даван врло кратко време у једном београдском биоскопу који није умео да га рекламира, тако да је прошао скоро неопажен, пре читавих шест месеци агенција „Алфа“ донела је Ојерстемов „Сендомирски манастир“, и тек сад, тре неколико дана, видели смо трећи одлични филм фирмб „Овенска“: Легенда замка Мунктитан, рађен по једном роману Селме Латерлеф, у режији Ј. Бруниуса који је поред Виктора Сјерстрема (сада ангажованог у Америци), најбољи шведски режисер.

Селма Лагерлеф имала је среће са адаптаторима својих романа за филм, режисерима и глумцима. „Благо господина Арна“ је у своје време била сензација за Европу; сад јављају из Шведске, да се спрема за филм њен најбољи роман: „„Летенда Гесте Берлинг ; овај филм, који смо пре неки дан видели у Београду, поред једног недовољно запаженог филма о коме смо говорили на овом месту „Златна Срца“ (тродукција америчког „Јунајверзала ) јесте најбољи филм ове сезоне у Београду, — не најмомументалнији нити најзанимљивији по сижеу, али најсавршенији са уметничке стране.

„Легенда замка Мункхитан“ јесте чиста поезија на филму. Заслуга је до Селме Лагерлеф, али заслуга је и до режисера и глумаца. Режисер се није задржао на једном начину снимања: има и јасних сцена, и „флу -а, и ефеката светлости, и најобичнијих фотографија, — трема психолошкој вредности оцене, према расположењу које треба изазвати, према ономе што се одиграва. У ефектима кинематографсктм (углу снимања, шовретањем аларата док се снима) био је скроман, али су те сцене које имају да изазову тај визуални ефекат у толико савршеније. Од глумаца (ово је ваљда први такав филм који смо гледали) ни један, ни у једној сцена, ни најмање не одудара каквим погрешним гестом или погрешном гримасом. Најмање улоге, као улота Гунаровог оца (Хуто Бјерне) дате су савршено. Мери Џонсон, Елнар Хансон, Паулина Бруниус, затим вандрокашки пар Отина Берг и Адолф Олчански дају заједничку игру са којом може да се упореди само трра најбољих америчких трушта.

=

Данске филмове виђамо још ређе нето шведске. Последњи који смо видели јесте један „Нордисков“ филм, „„Давид Коперфилд“, рађен по Дикенсовом роману. Филм је добро режтшран, добро игран, и можда ће се донасти онима који нису читали „Коперфилда“. Ми нисмо могли да (уживамо у њему. Тешк аје ствар дати Дикенса на платну, а нарочито дати „Давида Коперфилда“ у седам кратких чинова. Кажу да иста трупа стрема Дикенсове „Велике наде (мали Мартин Херцберт, који је играо Давида, игра и јунака тог романа: Пипа) и да ће тај филм надмашити „Оливера Твиста“ са Куганом; то је могуће, нарочито ако је Херцберг, који има дивну меланхоличну физиономију, нешто више научио од снимања „Коперфилда“ па до данас. Али „Давид Коперфилд“ не спада у најбоље продукције куће „Нордиск“ и ако су глумци (н. пр. Фредерик Јансен у улози Господина Микобера) дали све што су могли дати. Делта.

НАЈНОВИЈИ НЕМАЧКИ ФИЛМОВИ

У ниашу земљу стижу немачки филмови можда у већем броју него француски и американски, и ипак се не можемо похвалити да у нашим биоскопима шратимо савремену немачку филмеку продукцију. У Београду сваке недеље видимо по бпоскопима доста немачких филмова, од најбољих до најлошијих, али ни за један од тих филмова не може се рећи да је сасвим нов. Истина, ми смо гледали немачке фид-