Покрет

НАДА ен

пПокРСТ 311

– СЕДАМ ПЕСАМА БОЖИДАРА КОВАЧЕВИЋА ~ У намери да својим читаоцима да слику наше младе __лирике, Покрет ће на овом месту донети стихове неколицине млађих интересантнијих песника. У шрвом броју објављују се песме Божидара Ковачевића, који уз њих упућује и ово писмо:

· Дајем Вам са (Тој став у књижевности је вао оно што сам написао, сем у неколико случајева кад сам грешио, некад понесен хуком времена, а некад мртвом тралицијом. Трудим се, У колико је могуће у данашњој лажноНикала заповољетвом песме за Баш цењени лист.

овај: Увек сам преживља-

сти, ла будем што јелноставнији и непосреднији. нисам био литерарни спсртист и никада нисам свесно по методама лажних звезда, које само замршују и појачавају болну таму наштега времена. Не бојим се Сентименталнога, ико Понављам оно што сам рекао у Алманалу „Потребно је да поезија буде искрен без силом-синтеве и форму-

0

тоа

је оно у мени. Бранка Радичевића: унутарњи шесников доживљај, лисања које убија.

Је ТАИ ја сам пустолов млади у тамној балканској гори. Несвесна страст и туга у пламној зени ми гори и све ме мучи, мори.

Море ме ове шуме

што расту мирисно у ме

ватрене понорне воде што тајанствено хује тије ваздушне струје

што мојим прсима брује

пусти, широки ветрови и олује

све мори, мори мене.

Каткад ми двадесет година и косе

ко у жене

и просто срце моје ћудљиве чежње носе у облаке румене

а моје очи милосне вечите љубави просе.

Кадкад сам жедан моћи

прелашћују ме жене,

за чудне, далеке ноћи

пале се моје зене; |

отровно цвеће цвета венама мојим и вене; кроз биће моје газе звери крваве, дивне и вулају се древне велике душе и сене

и давно трулих играчица звекећу помамно гривне.

Каткад сам побуне дизао

по рудницима копао, на згариштима плакао, робово, дрхто, гмизао,

у зинданима чамао,

уланчен кичму ламао;

гнусне сам патње патио: рај би ми био пакао.

Каткад сам горке душе ко древни Соломун порока свију пун и смртних болова пун, као да срце грешника ноћу у мени лупаше и дански луди кнез у грлу моме грцаше.

Да, сва ме времена, племена, патње и радости знаше.

Да, ја сам кушо све и нигде нисам нашо руке милосне да топло, срдачно ко смрт поберу моје сне

и за то вечно лутам по тамној балканској гори голема страст и туга у пламној зени ми гори и све ме нада мори:

да ли ћу наћи њу г

Да ли ћу наћи њу

у каквој пијаној јави ил неком варавом сну у неком мирисном парку ил папирусу

на неком олтару тајном ил сјајном

облаку,

где ли ћу наћи њу г

БАЛАДА О ПИЈАНИЦИ И ТРИМА ЖЕНАМА

Еф дивно ли је то пропадати,

еј, да сам знао, одавно бих отпочео вина, доброг старог вина пити,

још старије, уз тамбуру,

мераклије песме бити.

Еј, како ли ми је добро и фино у кафаници овој изван града у мирисима поља и винограда,

еј како ли је добро црно вино.

Еђ побеснети на телима жена, прогласити да Бога ни смисла нема, циганска чела банкама шарати,

сит Моцарта и Бетовена.

Пите, бећари, нек нико не мари, пите и песме уз тамбуру бите,

и сећајте се, сећајте се мене: Идиот, ја сам воло три мале жене.

Прву сам волео три године дана, крви бих испод грла за њу дао,

ал она нађе после да сам зао, пошто се никад нисам насмејао. (Били смо рођаци, по башти трчали, још од детињства жмурке играли, једно другом невиност узели.

Њу су после у гарду удали.)

Туш, бре, Цигани, жално свирајте,

певајте тужно, у срце дирајте.

Другу сам волео само месеца три, али то ће ме дуго болети. Оставте, браћо, немојте питати, Лакше је пити, лакше је пити.

(Та ми је „мајка“ и „сестра“ била, та ми је кичму и џеп опапуљила,