Покрет

пПокРСТ

тономијом, која је ван спора, не значи уједно и потребу за неуговорним стањем. Та два појма изгледа да нису била довољно јасна: Француска, у пркос својој аутономној тарифи, била је увек у уговсрном односу са државама. Наш положај био је исти, и у

колико је налазио самосталност у царинском погледу.

исто тако он је захтевао и уговорно стање а не трговинско-економску искључивост, коју смо ми водили. Мислило се да је довољно правно продужити уговоре предратне и фактички их не извршавати: то је била једна од великих погрешака у нашој трговинској политици. Али ако се дубље уђе у ово питање може се врло брзо доћи до закљу ка: зашто је подржавано неуговорно стање. Прићи уговорној трговинској полатици, значи знати шта хоће да се тражи и шта се за ово може дати. Прво је питање код нас било несумњиво формирано; знало се сигурпо шта се хтело: обезбеда прође нашим главним извозним артиклима, у осталом бар то је тако јасно. У овоме другоме случају били смо потпуно или бар недовољно спремни. Основна принципиелна питања наше будуће трговин-

ске политике нису била разрађена. О питању нај-

већег повлашћења, тарифних уговора, права забране увоза и извоза и многим другим влада није имала одређено гледиште. У питању заштите домаће радиности није се исто тако имао један одређен критеријум. Није се могло довољно да осети да ли ће се индустријска радиност у опште заштитити, или пак само она која је у вези са нашом аграрном производњом. Водити уговорну трговинску политику, значи

одлучити о свима овим питањима, имати свој програм и са њима прићи уговорима, а нама је то не-

достојало.

Провизориум који је постојао најзад је схваћен као опасан и од меродавних. На једној од седница Министарског Савета питање о нашој спољној трговинској политици дуго је расправљано. У тежњи да се поставе главни принципи наше будуће трговинске политике, и да би се што исцрпније проучила сва та основна питања, изабран је један Комитет Министара за Трговинску Политику коме је стављена у дужност израда тог давно очекиваног и преко потребног програма.

Милан В. Вуловић

_ ПРЕД НОВОМ КРИЗОМ ИТАЛИЈЕ

Још је немогућно рећи, на што ће изићи ово што се тако неочекивано разбуктало у Италији, али је очевидно већ данас, да је страховито заљуљан и фашизам и његов режим. још пре две недеље, тај режим је изгледао необорив и незаменљив: Мусолини је био Вођа, Ппсе, велики министар и реформатор, изабраник божји, коме је пошло за руком да изведе чуда: да за двадесет месеца спасе земљу од анархије, заведе ред и штедњу у државној управи и државним финансијама, а дисциплину у војсци (деморалисаној и ратом и поратном кризом), да подигне капацитет италијанске привреде и осигура јој пијаце, да оспособи народ за једну активну спољну политику, да од Италије начини истинску Велику Силу Европе. У кратко, фашизам је под вођством свога Калифа — јер Мусолини је, у истини, по схватању најфанатичнијих фашиста, ше требао да буде — донео препород италијанском народу који је, данас, тако препорођен и хероизован, спреман на дела достојна потомака старих Римљана и средњевековних Млечана и Ђеновеза. Под илузијом те нове Ренесансе, и Краљ је отпутовао био у Шпанију, да учврсти везе са овим првим савезником и имитатором препорођене Италије. Али кад се с пута вратио, нашао је земљу у трзавицама које нису ништа мање од оних из тешког периода 1918.—1922. године..

И у главнијим својим појединостима, данас је већ довољно позната афера Матеотија: овај социјалистички посланик је једног дана, (у претпрошли уторак) око 4 часа после подне, кад је пошао на седницу Скупштине, дочекан од непознатих људи и, према првој званичној верзији, „лишен слободе“, то

јест бачен у један аутомобил, где је, према каснијој

званичној верзији, на зверски начин убијен. Леш му, док ово пишемо, још није нађен, нити се зна шта је с њим. Дакле, једна афера која, по самом чину, из фашистичке дневне кронике стрчи једино тим што

је жртва, у овом случају, једна видна политичка личност. Матеоти био је секретар социјалистичке странке, човек образован, врло агилан и енергичан, богат, са јаким везама не само у италијанском, него и у енглеском радничком свету, према томе, у блиским односима и са данашњом енглеском Владом. Што се свирепости злочинства тиче, — она не изненађује, после оних дивљаштва која су пратила победу фашистичке „револуције“. Ипак, ова афера прети да одвуче у пропаст и фашизам и фашистичку Владу и да поништи сав систем, постављен у јесен 1922. године. Јер њом је изишло на видело, да фашистичка “диктатура, која је требала да донесе препород Италији, у истини даје само могућности за неслућени развој корупције. Додуше, свака диктатура мора да вуче за собом корупцију. јер док је власти биће и злоупотребе власти) у толико пре мора бити злоупотреба неконтролисане власти, какву представља диктатура. Морала се, према томе, и код фашизма претпостављати извесна тара, и о њој се чешће и зуцкало и говорило. Али да ће злоупотребе већ за тако кратко време узети овакве сразмере какве се наслућују по досадашњим открићима, то је оно што се унапред није могло знати. За илустрацију унутрашњих прилика фашизма довољно је навести некоја факта: још није утврђено, зашто је убијен Матеоти, али је скоро извесно, да убиство није извршено из полптичких мотива: наиме, убиством није се ишло за тим да се уклони с пута један опасан противник фашистичких идеја, него за тим, да се уништи човек који је знао ствари о некојим фашистичким првацима које се не смеју знати. На то бар упућује начин којим је злочинство извршено. Шта је то могао знати убијени социјалистички посланик, не зна се, или не зна се још, али је познато, ко су ти који су га се живога бојали. Утврђено је до сад, да је убиство извршено по једном хладно смишљеном плану. У извођењу плана учествовали су: некоја лица из фашистичке Чеке, то јест неке

368. =