Покрет

366

покрет

организације која, како јој и име каже, има исту функцију као и злогласна совјетска полиција. За та се лица данас вели да су „опскурна“. Али спскурност им није сметала да, приликом „марша на Рим“, буду у Мусолинијеву штабу, и да све до дана свога ашшења, као што је случај са Виминијем, убицом Матеотија, одржавају везе са најмоћнијим личностима Владе. Учествовао је шеф пресбироа, или тачније: минисшар 3а фашистичку штампу, Чезаре Роси, иначе још и члан фашистичког квадрумвиратша. И он је данас у апсу. С њим је и административни секретар и благајник фашистичке странке и члан њеног директорија Маринели. Под сумњом је, и морао је дати демисију, и. државни секретар у Министарству Унутрашњих Дела, у исто време и држ. секретар за авиатику, Алдо Финци. Он опет, са своје стране, оптужује другог државног секретара из истог министарства, такође једног од Мусолинијевих барјактара, Ачерба. А шеф јавне безбедности, врховни заповедник фашистичке милиције, генерал Де Боно није до сада затворен јамачно само зато што се не зна, да ли би после такве једне мере ико од фашистичких првака могао остати изван казамата. У убиство је и умешан и уапшен и некакав журналиста чудног типа: то је власник и директор листа Согтете Пабало, Филипели, који је од скупљача огласа успео да постане не само богат човек, него и врло утицајна личност. За свој лист, то јест за себе и своје пријатеље и протекторе, он је могао да у року од седам месеци, од некојих само предузећа, извуче преко 10 милиона лира! Може се онда мислити, каквим „зарадама“ се држава морала одуживати овако пожртвовним пријатељима штампе. Тај мрачни тип, као што је речено, био је у интимним односима са првацима фашизма, а за некоје од тих је, поводом убиства Матеотија, али без директне везе с њим, такође утврђено, да су патрони корупције. Један од таквих је и бивши државни секретар, М. Бјанки.

Тако изгледа фашистичка странка данас, док се Финци још није послужио „слободом акције“, нити уапшени Роси својим „документима“ — а обојица су запретила да ће то учинити. После тих открића странка јамачно неће бити лепша.

У овом вихору Мусолини се држи прилично пасивно. Сбјавио је као своју жељу и вољу да се врши правда. То је, у оваквим приликама, став светачки, нимало политички, најмање диктаторски, и најмање доличан обажаваоцу Макијевелија какав је до јуче био шеф фашизма. Да ли је тај пасивни став Мусолини с намером, прорачунато, одабрао Или је, као што мисли један енглески новинар, диктатор осуђен на пасивност, преставши бити господар ситуације2 Ово друго је в-роватније. Самог Мусолинија, додуше, и опозициона штампа је до сада штедела и његово име није доведено у везу ни са једним прљавим делом. Али злу обзирност диктује тактика. Није опортуно одмах отворити борбу са фашизмом као политичком партијом, а шо би значила кампања против Мусолинија; много је згодније сломити га под фирмом борбе против корупције, а диктатора изоловати. Заиста, већ данас Мусолини је прилично изолован: главни његови сарадници, главни људи партије, или су у апсу, или су парилизовани сумњом да спадају или да ће отићи у апе. А пошто је диктатор својој организацији дао форму пирамиде,

којој је на врху он, Мусолини, то је остао, истина, на врху, али — у празнини. -

У кратко, оваква каква је, ситуација је неодржива. Да ли ће фашисти успети да успоставе свој пољуљени положај, то је још велико питање. Они су изгубили чар новине, дакле оно што је најпримамљивије било у њихову покрету, а и чистоћа њихових побуда замућена је толиким ружним аферама. Али и уз претпоставку да ће се моћи одржати зга!ш5 дцо, неће се то моћи извести без трзавица. За постизање тога циља потребна су данас средства и методе убица Матеотијевих. И можда још у радикалнијој примени. А Мусолини, и ако буде имао воље и куражи, тешко да ће наћи људи за то!

Шта онда остаје 2 Враћање парламентарном режиму, — вичу некоји либерали који још не верују да су умрли. Али тај режим је и довео Италију

_ дотле да са симпатијом прими фашистичку дикта-

туру! Није вероватно, да се за непуне две године то заборавило. У осталом, и ова ресторација бившег режима једва да би се дала спровести са мање потреса него ресторација фашистичке диктатуре. У сваком случају, Италија ће имати да проживи једну озбиљну кризу, којој се излаз још не види.

ЛОНДОН—БЕЧ—МОСКВА

Дакле, обишао је „исток до запада“, само у противном правцу, и не за сто и шесет љета, као Краљевис Марко, већ за циглу годину дана: ЛондонБеч—Москва, то су досадашњи конаци његови, а куда ће га ветар још однети — бог једини ваљада зна.

Прошлог лета био је у Лондону. Тада су на влади у Енглеској били консервативци, и Г. Радић гледа да се приближи њима. Тај му је покушај, судећи по његовом властитом причању, успео у толико, што су некоје госпође и господа, не ближе означена, са интересом слушала његова, по свој прилици, оригинална излагања о моментаној ситуацији света и о улози Хрватске Републиканске Сељачке Странке у њој. По свом обичају, Г. Радић је из тога факта извукао неке ванредно далеке закључке. Није га бунило нимало, што га је некакав американски новинар, проповедник Хриштанске Науке, чувши та његова излагања, држао за мисионара неке непознате хришћанске секте: он је живео у уображењу, да је својим разговорима уз чај за своје идеје пробудио интересовање и код политичких кругова који имају утицај на вођство консервативне партије. Људи који памте занимљивости, можда ће се сећати, како је ова његова заблуда добила трагикомичан завршетак: у једној од својих безбројних посланица, Г. Радић се хвалио, да ће држати предавање у „најодличнијем клубу консервативаца“, у Карлтонклубу; одмах, у наредној посланици, која је у Загреб стигла кад и прва, већ је, опет по свом обичају, побркао футур и перфект, и јавио да је предавање одржао. Међутим, није га одржао ни тада ни доцније.

Сем ове, имао је још једну незгоду: реферишући јавности о својим некаквим разговорима (имагинарним, наравно) са званичним енглеским круговима, морао је доживети да буде, на један непријатан начин, демантован, То му је сасвим убило симпатије за консервативце, и он се окреће њиховим антиподима: Радничкој странци, којој сада објашњава природу свога пацифизма, пројект о новој подели Европе, итд. Практичне резултате тих својих објашњења Г. Радић

није сматрао за потребно да сачека у Лондону, где