Покрет

368

покрет

0 суве људске, о суве људске,

у свако доба ноћи и дана,

из невидљивих, незнаних рана,

лијете из нас,

као што киша, сиши

у јесен глуву, у ноћни час... Али шта би Русија била без Пушкина, који је први дао потпуну симфонију г

ПЦ.

Нема човека који воли лепоту и тамни жар руске поезије, а да не зна за Душкина, чудног песнижа, у чијим жилама се мешала древна крв руских бољара, знаних још од времена цара Јована Грозног, са тешком, ватреном (и свирепом црначком крвљу из Етиопије, која се није тако лако испаравала и тубила и која је обилато и пусто текла. праунуковим жилаљма, Јер 'онај спрашни његов-прадел, абистнац Ибрахим Ханибал, није Пушкину оставио само дебеле умне, црнпурасто лице и коврчаву «косу, већ му је предао у наслеђе и дивљу свежину која даје познате и велике резултате кад се помеша са цивилизацијом.

Рекох да нема човека, који не зна. за Пушкина песника: а сад треба да кажем да је мало оних који га знају као човека; међутим, Пушкин (као човек толико је ето узвишен ин интересантан као и песник.

Живећи у доба, још ропекије п прубље за више духове него данашње, Пушкин је (умео често да буде изнад њега, некада као херој, а некада као мудрац. У време, када су песници своју температуру смели да пењу само према вла-

У црвеној рубашки, леп и млад као истински песник, равнодушан за све изван њега, Пушкин одлази затим у пропонство на красњи руски југ; ,у слободну, безпечалну жизан, коју је он тако љубио и које се никада неће насладити, у шрелесни рај, [у шрироду, у горе, садове и море“, одлази он.“ Шумни широви, тајанствени двобоји, заносне ноћи и стварање песама троше му дан за даном, упркос нејуначком времену пи лицемерној Русији, која се ужасава његовог источњачког одела, крвавог феса, неуобичајене браде и порознаго поводенија по обрасцу сатанске школе Бајронове, у којој је био и Пушкин,

Ш.

Нека ми опросте они који не мисле да је Пушкин певао на водама бајронским што ја то мислим. Али то ништа не смањује Пушкина, као што га не смањују ни многобројне често најлепше његове мање песме, које су уметничка и фина подражавања туђих. Може ли се, како рече Уајлд, осудити човек који украде тролисну детелину да би из ње одгајио четворолисну г

Сем тога, браниоци Пушкинове самониклости треба да знају како је хук бајронизма оних година прелазио у бескрајне ширине и био просто у ваздуху. Бајронизам, који је оличење романтизма са свима врлинама и манама његовим, и који је, кад га ослободимо позе, врло симпатичан због тога што. представља песничко проживљавање сублимирано у стварању, зашто тај бајронизам не би могао бити и пушкинизам, а да се тиме ништа не цепа од велике сенке Пушкинове; Пушкин је, да кажемо укратко, у спољашњем често

Београд у грађењу,

лином топломеру, у једно мрачно и болно доба, када су песници морали да се праве ћивте како их не би послали у Сибир, Пушкит је нападао у својим стиховима соцлалну правду и то не апстрактно, него кров личности, и смео да живи по својој рођеној вољи, гоњен и презран, али не прелајући се.

Када су до владе дошле његове социјалне песме, које нико шије смео да штампа, ша су ишле у препису, граф Милорадовић, петроградски пубернатор, (Србин), посла по Пушкина. Када га довезоше, Милорадовић нареди управнику полиције да претресе песников стан и заплени све хартије. Чув то, Пушкин се обрте Милорадовићу: „Графе, забадава то радите; нема тамо оно, што тражите. Боље ће бити да ми дате перо, па да вам ја све то овде испишем“. Милорадовић, запаљив као сваки јужњак, шири руке и виче: „Аћ, сез сћеуа] с тосаце !“=

Када су декабристи (група политичких реформатора с којима је у вези и Пушкин) били ухваћени и осуђени, Пушикин је живео заточен ју своме селу. Цар нареди да му

1928: Хотел Палас

Бајронов учењик, али у унутрашњем је потпуно свој, јер другачији не може бити, пошто даје себе, као сваки пстински песник. г

Пушкин се испуњује Бајроном“) још у младости, живећи као изгнаник на Кавказу, код својих пријатеља Рајељских, који су га учили енглеском на Бајроновим песмама. И

доведу песника и ослободивши га заточења, запита га: „Да ли би, Цушкине, суделовао у завери декабриста да си тада био у Џетроградуг“ — „Наравно, посподару, одговори Пушкин, сви су моји другови били у договору и ја не бих могао а да не учествујем. Зато благодарим Богу, што сам био ју заточењу!“

= Властите Пушкинове речи; посрбљене колико да се разумеју, а да притом (не изгубе од своје музике.

7) Пушкин је толико у бајронетву да је, како вели предаљње, 19. априла 1825, на годишњицу Бајронове смрти, платио калуђерима оближњег манастира парастос за извесно, бољара Георгија, који није био нико други, него Џорџ лорд Бајрон.