Покрет

•

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 23. и 24.

12 ЈУЛА, 1924 1. БЕОГРАД

ФАТАЛНО ПОЛУТАНСТВО

Срби, Хрвати, Словенци, Италијани, Чехосло-

ваци, Пољаци, Украјинци, Румуни, Маџари, Немци,

— тим редом су се, од прилике, народи и „народности“ покојне Хабсбуршке Монархије одрицали рата, доказујући сваки своју невиност у овој крвавој работи: свима им је, тако се слушало у јесен 1918, рат био наметнут и сви су само по невољи, под пресијом, четири године ишли на кланицу. По својој вољи, пак, они би или били уз праведну ствар победничких Савезника, или би бар остали неутрални. Неутралном се, као што је познато, прогласила најзад и Карољијева Маџарска и републиканска Аустрија. Не оста, дакле, баш нико ко је свесно, кроз толике године и на толиким фронтовима, подносио жртве за одбрану престола Његовог Царског и Краљевског Апостолског Величанства. Како је онда то Величанство ипак могло да ратује2г Од куда му та моћ, да око пет милијона наоружаних људи свих могућних народности, против њихове воље, сабија у армије и да их шаље, не на свадбу, него у покољ на Карпате иу Подоље и на Припјаћ, на Алпе и у Добруџу, у Лорену и у Палестину 2...

Да је рат добио друкчији завршетак, била би, несумњиво, друкчија и прича о невиности и неутралности појединих народа аустријских: тада би се видела утакмица у ратној ревности, слави и заслугама за победу. (Нешто слично се и примећивало у моментима кад се чинило да се ратна срећа окреће Централним Силама.) Међутим, и ова друга прича била би исто тако далеко од истине, као“ што је и она прва о неутралности и симпатијама према Савезницима. Факат је, да је народе у покојној Монархији и Светски Рат затекао исто онако како су их „ затицали и толики ратови у прошлости : ратови Француске Револуције и Наполеона, револуција од 1848. године, ратови у Италији 1859. и 1866. и рат с Пруском исте године. У свима овим историјским часовима, ти народи су обично успевали да се оријентишу тек кад више нису могли имати утицаја на догађаје. Сва историја њихова то је историја пропуштених прилика. Па то им је и историја у Великом Рату. Изузетак чине само Срби, Чеси и Италијани. Најкуриознији је случај Чеха. Сем Маџара, они су били једини народ под хабсбуршком влашћу који у истини није имао иреденте, нити аспирација које се не би могле помирити са интересима хабсбуршке државе и хабсбуршке династије. Једини човек који је озбиљно мислио о будућности те државе био је Јех Крамарж, и најодлучнији противник катастрофалних планова који су узимали у рачун распад Монархије, био је опет један Чех: Масарик. А кад је дошао рат, који ће довести у питање ексистенцију државе, — Крамарж је осуђен на смрт, а Масарику, проповеднику пацифизма и мирне еволуције, није остало ништа друго него да у емиграцији организује легије и да, као услов "будућег мира, истиче: пропаст Аустро-Угарске... Судбина ове двојице првака то је и судбина читавог чешког народа: као и они,

И он је гуран у политику какву никад није желео.

Код пречанских Срба и Италијана случај је био друкчији: они нису имали могућности да лутају; за то су се постарали противници, оставивши им само једну наду на спас: победу Савезника. Ако су се, дакле, одмах од почетка разумно определили, није у том многе њихове заслуге... у

У најтежем положају нашли су се Хрвати и Словенци. На чијој су страни били они2 Да ли су желели победу Аустрије И јесу, и нису. Победу Савезника 2 Исто тако: и јесу, и нису. Наравно, било је појединаца национално свесних, за које то питање није постојало, али то су били изузетни људи који нису имали масе за собом. Кад је реч о тим масама, и о њиховим расположењима, била би очевидна неистина тврдити, да су оне, у доба сукоба 1914. године, биле тамо где су се нашле четири године касније. Хтети рат значи хтети један одређен резултат његов. Да ли су такав резултат имали у виду Хрвати и Словенци Скоро се може рећи да нису. Католици, они су стрепили од евентуалне победе православне Русије, још више од победе Србије, а да забуна буде већа, појавила се и Италија са својим аспирацијама на хрватске и словеначке територије. Уопште, рат је значио један нов, сасвим неочекивани и никад не предвиђани фактор у политици и Хрвата и Словенаца. Сви њихови политички идеали и планови имали су за основ Аустро-Угарску, или тачније: оквир њених граница. Тај им је изгледао трајан и неизменљив. О „преустројству“ Монархије било је пројеката безбројних, али ни један од њих није рачунао са могућношћу, да ће и сама ексистенција Монархије кад год доћи у питање. И баш то што нико никад није очекивао, то се догодило: пре него што се и један од пројеката „преустројства“ почео остваривати, на-

стао је рат, који је изнео на дневни ред питање поделе Монархије. Природно је, што су се тога питања поплашили људи који никад озбиљно нису веровали да ће се оно појавити.

С друге стране опет, ни победа Аустро-Угарске, са овога гледишта, није изгледала ствар која се из свега срца може желети. Њена победа значила би победу Немаца и можда још, у извесној мери, победу Маџара. А то би донело учвршћење погоршаном систему који је био и до рата и с којим су и Словенци и Хрвати подједнако били незадовољни. Дакле, ни на једној, ни на другој страни фронта није било места за Хрвате и Словенце. Као и толико пута раније, они су се и овом приликом ломили: уз Централне Силе, али до пола пута; уз Савезнике — опет до пола пута. Овој половности учинили су крај сами догађаји под јесен 1918. Тада је постало јасно, да су снови о обнови Монархије нереални, и да остају само два излаза: или примити пораз и све последице његове, или уједињење са Србијом и Црном Гором. Наравно, одабрало се ово друго, али и опет само уз резерве. Као и некад Аустро-Угарској и њеном

рату, и народном уједињењу и Краљевини Срба,

"Хрвата и Словенаца приступило се, — до по пута.

На по пута је стао Г, Радић, и ту му се ускоро