Покрет

388

покрет

гла да чита и шта човек мисли; била близу тог да је могла. ;

И више таквих ситнијих омашака. Но најкрупнија и карактеристична за Г. Пандуровићево познавање енглеског оригинала је ова: Јаго каже:

Кад ђаво лови на најцрњи грех Намами прво привидом небеским.

Код Г. Пандуровића: кад ђаво лови на грех црн (какав звучан стих, и зашто баш црнг), у небеском се јави облику! Прво сам ја пренео ђаволе оригинала из множине у једнину, а онда је још Г. Пандуровић обукао ђавола у небески облик. Оригинал каже:

леп део то Те МаскегЕ 5115 рић оп

__Тпеу до зисбез! а: југ! ђу ћеадету 51078.

Сваки ко зна енглески може протумачити Г. Пандуровићу да то ни у ком случају не значи да се ђаво сам појави у небеском облику, него да ђаволи кад хоће да направе најцрње грехове, да натерају човека на њих, они прво претходно (за што је то Г. П. изоставио) сугерирају (намаме, заведу, даду идеју о) неким небеским приказима, призорима, појавама, варкама, изгледима, играма. Ни мој превод није потпуно адекватан, и мораће у другом издању бити овде (зар само овде») поправљен; али ако сам се ја удаљио од Шекспира за један корак, Пандуровић је отишао даље за читаве миље. И тако увек кадгод хоће да поправља, место само да једну реч замени њеним синонимом, или да мења ред речи: ил ми — ми ил — наводиш скоро скоро наводиш и сл.

Толико. о стиховима. Са прозом је још лепше. Она је једноставно остала: у огромној, главној маси непромењена већ према Матичином издању; моје измене у самом Матичином тексту су минималне овде онде је замењена реч, место облика ви стављен облик ти и слично, У позоришном тексту су читаве стране без једне једине измене просто преписане. Ово изгледа скоро немогућно и поверовати код Г. Пандуровићеве тврдње да је он и знатан део

У КАФАНИ

ВИЛКО ГЕЦАН

прозе радикално мењао. Ко не верује нека узме макар Матичин текст 1908. и овај из 1921. па ће се уверити, и ту ће на најдрастичнији начин видети, колико има истине у тврдњи Г. Пандуровића, како је он мој текст „Отела“ радикално изменио, а ја све његове измене Дримио и великом већином унео у свој штампани текст 1921.

Ето тако изгледа то „више од половине ради: кално измењених“ стихова и знатан део радикално измењене прозе.

Јасно је, дакле, из свега изнетог да, ако су на мом ранијем преводу „Отела“ учињене какве радикалне измене, те сам измене учинио ја. Ако се нови превод „Отела“ појавио „на нашем језику у потпунијем и лепшем облику“, то је само моја, потпуно и чисто моја заслуга.

Из оволиких, са разних страна без нарочитог плана или избора цитираних места, из поправака Г. Пандуровићевих које сам по позоришном тексту навео, јасно је до очигледности, да су његове поправке безначајне и ретке, не 1/2 него ваљда ни 1/90, једва у по неком случају успеле, врло често погрешне, те никаквог разлога нисам ни могао имати да их примим у свој текст. Колико сам их сматрао безначајнима сведочи већ то што сам их, не правећи никакво питање, једноставно оставио, што 'но реч, на част Позоришту. Мој нехат и неслућење зла и јесу били повод да Г. Пандуровићу нарасте тако огроман апетит за поправљањем мог превода „Хамлета“ када му је он допао шака. Но и када би све оне исправке биле добре и прихваћене од мене, њин удео био би толико незнатан, да ни у колико не би могао мењати карактер и форму мог превода. Још нешто. На читавом броју места утврдио сам да има мојих измена којих нема у позоришном тексту. Докази мог даљег и сталног рада на поправци текста. Како би и могло друкчије бити код моје сталне тежње, да се што више при: ближим мисли и изразу Шекспировом!

И када при таквом стању ствари Г. Пандуровић сме да тврди да је он „радикално изменио више од половине мојих стихова и знатан део прозе“ и ја све то у великој већини примио и унео у свој превод, онда су за такву једну тврдњу изрази лаж, неистина и сл, еуфемизми, Ја у осталом немам потребе да их називам њиним правим именом.

Ја сам овим свршио питање „Отела“, и у другом одељку забавићу се „Хамлетом“, осећајући сем гађења због свега овог и сву очајну тежину наших прилика у којима су и овака искуства могућа, као моје са Г. Пандуровићем.

Ствар би била и сувише трагична, да нема у себи и велику дозу комике. Јер колико је жалосна плагијаторска ароганција Г. Пандуровића да бези најмањег права, без и најмањег ослонца каквог права, присваја себи знатан део чисто и несумњиво мог текста „Отела“, толико је још више смешна претенциозност тога господина да врлине мог пре вода (само врлинерг а за што не и недостатке 2), онај лепши и потпунији облик припише самом себи, на основу свог удела у тексту који и не постоји. (Сад, пошто сам утврдио да нисам усвојио исправке Г. Пандуровића и да је, дакле, мој „Отело“ остао непоправљен његовом драгоценом помоћу, он ће лако моћи тврдити, да је управо хтео рећи да ни

мој штампани „Отело“ не ваља, и да се није поја-

.

вио у лепшем и потпунијем облику!) Ал ово и нај-