Покрет

покрет

наивнијем читаоцу открива до очигледности јасно колико су оправдане и тачне примедбе Г. Пандуровића о мом преводу, како у погледу тумачења, тако и у погледу стиха. Оне су једноставно некомпетенција удружена с претенциозношћу и ароганцијом и овог као и свих других плагијатора.

П

Међу својим безбројним лагаријама у питању „Отела“ Г. Пандуровић је рекао и једну истину, ону наиме, ла се ја на искуству са „Отелом“ нисам од њега ничему научио. Одиста ја се од Г. Пандуровића нисам ничем научио, а требао сам се научити бар томе, да се таквим људима као што је он не дају необјављени рукописи ни на какву послугу, ни на најкраће време, а камо ли на читаве месеце. Ја сам се томе научио тек после искуства са „Хамлетом“. После тога ја сам био спреман од Г. Пандуровића на све. Ипак, Г. Пандуровић је успео да и у том превазиђе сва очекивања. Ово што ћу изнети о „Хамлету“ само ће још потпуније приказати све оне његове гадости које сам открио на питању „Отела“.

Пре свега конзеквентност у измишљању лажи од почетка до краја. Слично као у питању „Отела“ Г. Пандуровић и у питању „Хамлета“ не говори ништа друго до лажи, лажи толико плитке да је само очајничка безобзирност на делу ухваћеног кривца у стању да их износи, рачунајући макар само на неколико тренутака забуне, обмане и пометње, коју може изазвати.

Прва је лаж да је Управа Нар. Позоришта видећи да је мој превод слаб, мутан и неразумљив — (вагребачки универ. професор Д-р Дворинковић истиче баш нарочито јасност мога превода „Хамлета“ а то исто ми потврђује и један наш одлични писац и познавалац енгл. драме и Шекспира) замолила њега, и опет њега, све њега па њега! да мој превод исправи и омогући, Ја сам већ равије рекао и понављам с нагласком да нико од Управе није мој превод „Хамлета“ читао у рукопису све докле га Г. Пандуровић није после вишемесечног преписивања вратио. Када би имао и трунке части Г. Пандуровић би морао признати то исто као и то да ми је он лично предложио да због нечиткости мог рукописа, препише цео текст, како би што интимније ушао у „Хамлета“, и том приликом учинио евентуално ситније исправке. Када би друкчије било, откуда бих ја Г. Цару на његову причу о Г. Пандуровићевој радњи на новом преводу „Хамлета“ одговорио да је то Г. Цар превидео, и да је то преписивање мог превода. ..

Још је лепше у том ово што долази. Никад ми нико од Управе Позоришта није ни усмено ни писмено саопштио да је мој превод слаб, мутан, немогућ, и да је потребно да пристанем да га /Г. Пандуровић својим исправкама омогући, као што би Управа била дужна из лојалности да учини. „Макбет“, „Јулије Цезар“, и други моји преводи Шекспира који нису имали ту несрећу да дођу у руке Г. Пандуровића, нису морали бити тек омогућивани за наше позориште. Но и ако ствар тако стоји, ипак је Г. Пандуровић успео, да код Г. Грола издејствује решење да му се за рад на „Хамлету“ исплати исто онолико хонорара колико и мени,

по 1000 дин. — ту је реч о половини хонорара, а.

не код „Отела«“ као што је Г. Пандуровић у својој

389

неваљалој глави побркао! — и то, каже се у решењу, на основу међусобног споразума између аутора. Напомињем само да сам ја за просте преписе у Позоришту плаћао по 4—500 дин. Потребно је на овој ствари мало се изближе задржати. Решење је написао и потписао Г. Грол 17 априла 1921 год.и то на акту писаном руком Г. Пандуровића којим је овај предао управи рукопис „Хамлета“ са својим потписом од 16 априла 1921. дакле свега један дан раније. Мени наравно ни акт Г. Пандуровића

ВИЛКО ГЕЦАН ЈИ О БАРЕ ВАНИЕ

ни решење Управе нису саопштили, као што ми ни у другим случајевима нису саопштавани, и ја сам их тек сада потражио у архиви Позоришта. Очевидно је, да су. тај акт и то решење дошли после посете Г. Пандуровића мени коју сам већ у првом чланку споменуо, посете када сам се одазвао молби Г. Пандуровића за већи удео у питању хонорара, али у питању текста и његових емендација нисам могао ништа казати, јер ми Г. Пандуровић тада још није био вратио рукопис нити свој препис. Ја ово поново подвлачим. Јер решење Управе треба да је било донето на основу међусобног споразума. Где и кад је тај споразум начињенг Оно вече при посети Г. Пандуровићаг Рекао сам о чему се водио говор. Зар пре него што сам ја и најмање био посвећен у поступак Г. Пандуровића са мојим преводом, који ме је чим сам га дознао и видео, револтирао и изазвао на енергичан протестни став и Управи Нар. Позоришта» Зашто би ми се Г. Грол био тада извињавао да је он поступио бола Ладе на основу саопштења Г. Пандуровића, коме није имао разлога не веровати. Но сама та стилизација решења: „на основу међусобног споразума између аутора“ потпуно демантује тврђење Г. Пандуровића да је Управа признала тим исту важност његовим исправкама као и мом преводу. Зар је Управа и могла за 24 сата имати какво мишљење о томе» Управа једностав“о није могла имати ништа