Покрет

390

покрет

против драговољног међусобног споразума самих аутора. А тај споразум то је једна лаж и превара Г. Пандуровића. Ништа друго. Ако у томе није извршена једна ордизарна превара и мене и Г. Грола, онда ја заиста не знам шта је превара. Можда је то нека лепа ствар, као на пр. да пријатељ опљачка пријатеља, и онда још престави ствар као да је пријатељ пристао и желео да буде опљачкан. Но то није све.

Има у том акту још једна лепа ствар. У њему Г. Пандуровић каже, да му је част поднети Управи Нар. Позоришта интегрални текст „Хамлета“ израђен по преводу 1. Др. Св. Стефановића. Ја подвлачим то, да Г. Пандуровић у том акту изјављује да је он израдио тај интегрални текст „Хамлета“ по мом преводу. То значи дакле: Г. Пандуровић сам каже 16 Априла 1921 г. да је имао пред собом мој превод, мењао га и поправљао, и на тај начи. направио оно што он назива интегралним текстом „Хамлета“. Своје поправке сматрао је он тако важним и од толике исте вредности колике и мој превод, и тражио је, он а не да му је управа сама нудила, половину хонорара. Да би то постигао, он је преварио управу да се он у свему, дакле иу питању текста као и у питању хонорара споразумео са мном.

Значајно је ту, да за све то време нигде ни помена нема о неком његовом сопственом преводу „Хамлета“, но само а изради интегралног текста по мом преводу. Меседима он ради тај интегрални текст по мом преводу. Г. Цар га виђа на раду и држи да Г. Пандуровић ради нов, свој сопствени превод „Хамлета“! Или, можда Г. Пандуровић ради у исто време и интегрални текст по мом преводу за Позориште, и свој сопствени превод за С. К. Задругу г Засебно, по најбољим немачким и француским преводима, држећи при том пред собом и енглески оригинал који не разуме Нечувен, јединствен пример у историји литературе. Али не. У „Мисли“, јуна 1924. Г. Пандуровић пише да је он преводио „Хамлета“ врло споро, у току више година, у једном циљу да би имао за своју концепцију о „Хамлету“ и сигуран ослонац у тексту. Још нешто нечувеније и јединственије. Има свој сопствени превод, сигуран ослонац за своју концепцају и студију, коју објављује почетком 1922., значи дакле да ју је радио у току 1921. а узима мој слаби и неразумљив“ превод, бакће се њим читавих 2—6 месеци те исте 1921. год., и уноса у своју студију не цитате из овог превода, (који наравно, рађен по немачким и францускем уз припомоћ гледања у енглески текст, ни у чему не би могао личити на мој превод, рђав и осуђен на пропаст и заборав, док је његов класичан и остаје за сва времена у српској литератури), него цитира читаве низове стихова по оном мом рђавом преводу одн. по свом интегралном тексту, рађеном по мом преводу. Ако вма живог створа на земљиној кугли који може и једну овакву очигледну лаж, која и својом хронолошком и психолошком немогућношћу просто боде очи, геровати, нека ми се јави, волео бих га видети.

Но најглавније ствари тек долазе.

Када сам најзад, после оне посете и акта Г. Павдуровићева и реш ња позоришне управе од 17 априла 1921. добио у руке свој рукопис и „интегрални текст“ рађен по мом преводу, и када сам

изненађен и згранут видео шта је од мог превода начињено, ја сам тај интегрални текст, немогући га наравно акцептирати, вратио Позоришту за Г. Пандуровића, а свој текст, уредивши коментар и остало; дао у штампу, где се појавио исте године у јесен. Какав је морао бити однос мог рукописа и тог интегралног текста рађеног по мом преводу» Очевидно и једино такав, да оно што је у оба истоветно то је мој непромењени текст, а што је различито то су измене Г. Пандуровића. Мој текст је штампан позно 1921. Почетком 1922. г. Г. Пандуровић објављује своју студију о „Хамлету“ и у њој, на стотинак стихова, од којих, као што саму „Покрету“ већ изнео, читаве десетине, у сразмери 35 до 40 према 50 од речи до речи истоветних самојим штампаним текстом. За те цитате он изјављује Г. Др. Р. Младековићу да их цитира по свом сопственом преводу; наводи их „онако како је он „Хамлета“ разумео и превео“ пише онмени фебруара 1922. г. И сад, док на једној страни „Мисли“ јуна 1924. пише да ја његов превод нисам ни видео ни имао у рукама, на другој каже дословно ово: „Ако у његовом ни у мом преводу „Хамлета“ има по нека слична или чак једнака фраза или стих, апсолутно је сигурно, да она није његова“ (т. ј. моја, — по-_ следње речи подвукао сам Г. П.). Значи да је ње-

гова т. ј. Г. Пандуровића. Значи да сам ја њега плагирао, и ако његов превод нисам ни видеог Путем бежичне телеграфије, телепатије, како лиг Апсолутно је сигурна овде само једна једина мо: гућност: да је те сличне и једнаке, не по неке него читаве фразе, стихове и низове стихова, Г. Пандуровић узео или непосредно из мог превода, или посредно из свог интегралног текста рађеног по мом преводу. Геттит поп аагиг.

Мислите да неизбежност ових закључака вреди за Г. Пандуровића»> Варате се. Он неуморно измишља нове лажи да забашури своје трагове. Он је способан и за овакве тврдње „Он је (т. ј. ја) хтео да се користи свима мојим (Г. Пандуровипевим) исправкама, али је желео да на неки начин утре траг о томе. Стога је један, знатно мањи број исправака и тумачења примио дословно, а од огромног броја других и од свога првобитног превода хтео је начинити неку нову комбинацију, нешто треће, од чега је, најзад, постао дефинитивни, опет до крајности слаб превод, објављен под именом г. Стефановића у издању Времена“. Како од свих ових гадости Г. Пандуровић ни једну једину реч нити је доказао нити у опште може доказати, јер је све од првог до последњег слова свесно слагао, ја могу само да слегнем рамена и да се сетим епитета из Хамлетовог монолога, било у оригиналу: О тоћа! а гогие апа реахгапе з!аџе, или у преводу: О какав подлац, ниски роб, пренетих у 3. лице, или оних мало даље упућених краљу — стрицу.

Када сам се ја то хтео користити свима његовим исправкама» За она два три дана што сам гледао шта је ону свом иптегралном тексту направио од мог превода» Како сам ја то хтео утрти траг о томе» Тиме што сам вратио позоришту ру: копис његовог интегралног текста» Које сам ја те његове поправке дословно примио, а од којих правио. нешто треће» Нешто треће одиста постоји, али не код мене него на Г. Пандуровићевој страни. Постоји наиме мој превод „Хамлета“ штампан 1921 год., постоји интегрални текст Г. Пандуровића из-