Покрет

покрет

рађен по мом преводу, и постоји нешто треће, неки „сопствени превод“-Г. Пандуровића из кога је он објавио читаве низове стихова истоветних са мојим текстом.

То су факта, а Г. Пандуровићеве тврдње су обичне ничим недоказане нити докажљиве празне фантастичне приче, као и она да је он, имајући свој сопствени одлични превод „Хамлета“, из не знам каквих побуда читаве месеце држао и поправљао мој рђави превод, да би направио онај интегрални текст, један рђав миш-маш, т.ј. мој превод, покварен од Г. Пандуровића. Те приче су обичне бестидности из круга оних које Јаго у једном свом монологу назива — дошт е Кпалегу.

Што се позитивно зна о раду Г. Пандуровића на преводу „Хамлета“ то је прича Г. Цара; тај је рад ређен у оне месеце када је Г. Пандуровић држао мој превод у рукама, прерађивао га у свој интегрални текст за позориште, и уносио из њега непосредно или преко свог интегралног текста, што је вероватније — стихове у своју студију о Хамлету, објављену почетком 1922. г. Али док се за некакав Г. Пандуровићев превод „Хамлета“ рабен врло савесно, од ране младости, у току више година, не зна чак ни у причи ма чијој, дотле, и то је Г. Пандуровић у својој неваљалој одбрани изгубио из сећања или није знао — постоје, срећом или по вољи неумитне правде! — писмени документи о мом много ранијем раду на превођењу „Хамлета“, када је већ на срамоту наше литературе, и то потребно доказивати.

Постоји и налази се у мојим рукама један примерак Костићевог превода „Хамлета“ (издање Мостарске „Мале Библиотеке“) емендиран од мене за Нар. Позориште, још пре рата. Тај егземплар превода пуким случајем сачувао је тадашњи драматург Нар. Позоришта Г. М. Чекић, пошто га је узео био својој кући, те га тако спасао од судбине позоришне архиве која је у рату пропала. Када сам се после рата поново вратио Шекспиру и специјално „Хамлету“ природно је било да сам се сетио тих својих емендација Костићева превода. Било ми је за то врло драго када ми је Г. М. Чекић рекао да је сачувао онај позоришни примерак са мојим исправкама. Г. Чекић је био тако љубазан да ми га стави на расположење, на чему му, ево, тек сада могу потпуно да благодарим. И ето, из тих мојих емендација ја ћу навести овде само неке:

Бити ил не бити, то јо питање.

Јел дичније у духу трпети — —

Што им је наследник месо То је крај

Да се побожно жели. Умрети,

Спавати — можда и сањати» Ту је чвор. —

Тако нас прави страшљивцима свест.

(0, какав подлац, ниски роб сам ја!

Зар није страшно да тај глумац ту,

У машти (песми») само, у сну страсти тек —

Даље:

Да крив полуди, невини побледи, Непосвећен се смете, згрозе се И саме моћи уха, очију! —

— Глума ствар је та, Где савест краља упецаћу ја! Ода се то пречврсто месо (та пут») стопи, У једну росу скопни, раствори.

Из последњег Хамлетова монолога навешћу ове стихове:

Даље:

301

Шта је човек, ако је Највише добро приход (вредностг) века му Тек сан и јело» Стока, више ништ.

— Велик је за право Не ко без велики креће повода, Већ ко и за сламку нађе велик бој Јел на коцки част.

— Ох, од сад будите Крваве, мисли, ил ништ не вредите,

Ко познаје мој штампани превод „Хамлета“, тај ће већ у овим одломцима наћи стих, ритам, начин и форму, чак и дословно верне читаве фразе и стихове мог доцнијег превода. Ја сам тада, ко: лико се сећам превео и све Хамлетове монологе, само их нисам уносио у Костићев текст, желећи овом очувати његову индивидуалност. Те сам монологе послао био тада и Г. Б. Поповићу на љубазан преглед. Но рат је дошао и прекинуо и моје везе и мој рад на Шекспиру. Ипак, у овим емендацијама Костићевог „Хамлета“, има и један велики гсвор, први говор краља, стрица, преведен од мене у целини. С малим стилским изменама, заменом по: јединих речи, тај говор је од стиха до стиха сличан, највећим делом истоветан са верзијом у мом штампаном „Хамлету“.

У свима овим фрагментима и овом говору сличности и саме дословне истоветпости са текстом мог потоњег штампаног текста толике су, да органску везу ових првих концепата и моје последње редак: ције није потребно ни доказивати. И када Г. Пандуровић мисли да може потврдити да је мој штампани „Хамлет“ постао мањим делом из дословног преписивања његових исправака комбинираних са мојим првобитним текстом, онда је то само једна од оног одиста огромног броја неистина које је он успео да „згрува“ (израз је његов) на неколико страна свога књижевног и научног часописа. Ако су сличности мог и његовог превода такве да се само преписивањем одн. плагирањем и комбинирањем могу објаснити, онда је, мислим, после свега изнетог апсолутно сигурно само то, да је то дреписивање п комбинпрање одн. плагирање вршио сам Г. Пандуровић.

За иоле посвећене и литерарно упућене ние никакво чудо да сам ја још тада, пре рата, после мог толиког ранијег рада на Шекспиру, већ тада нашао главне основе, унутрашња и спољашњи ритам, чак и главну масу речи, фраза, стихова, израза за мој потоњи превод. Какве су те основе, основе мог превођења Шекспира, о том су дали своја мишљења „толике виђене и компетентве судије код нас, од Г. Б. Поповића који ми је још у своје време 1902. врло искрено и врло ласкаво честитао на мом преводу „Макбета“ (при свем том ја сам на „Макбету“ учинио читав безброј исправака); Г. Драг. Јанковића ранијег управника Нар. Позоришта зналца енглеска језика и Шекспира, до Г. Слободана Јовановића који ми је поводом „Отела“ и „Хамлета“ крајем 1921. писао о мојим „лепим преводима Шекспира“. Писало се о том мом раду и код нас и на страни, нарочито у Енглеској, с поштовањем и пажњом, чак и када су ми прављене крупније и ситније замерке (волео бих видети један превод без замерака, најтеже замерке својим преводима чиним баш ја сам!). Г. Пандуровић је са неким својим опксурним трабантима први који се — без и најмање компентенције! — покушао бацити блатом на цео мој рад на Шекспиру,