Покрет

3. Утешта трка трогодит грла: 1. Баратне (Лелбах-'Томбац); 2. Марио, 3. Мимоза.

4. Интернационална победничка трка: 1. Дубочица (Др. Т. Дунђереки-Пинтер)); 3. Ељен (Лелбах-Томбац).

5. Трка трогодит грла: 1. Поглед (Камендин-Сабо) и Селтца (Др. Т. Дунђерски-ПШинтер) заједно; 2. Напред (Вла-

сина-Живковић); 3. 'Риадо. 6. Видовданска официрско трка с препонама: 1. Бе-

латр (пор. Зденко Горјан); 2. Башлљик (пор. М. Нежман); 38. Трилпорт (М. Топузовић — јахао пук. Макаров). ПРЕД ТРКАЧКЕ УТАКМИЦЕ НА ОЛИМПИЈАДИ Трке чисте брзине

Џешачке трке деле се у неколико категорија: трке чисте брзине, трке на лолудугим стазама, трке на дугим стазама, трке са препонама. и штафетна трчања.

Трке чисте брзине иду до 200 метара. Главне су даљине 60, 100, 150 и'200 метара, и 100, 200 и 220 јарди (91,43 мет. и 183 мет.). Ове кратке ставе изискују највише природњих способности и тачна је изрека која каже: „Човек се рађа брз“. Американски и енглески спортисти нарочито истичу да су за браинске тркаче потребне најлепше атлетске особине и да они троше највише физичке енергије.

Две најважније ствари код трка чисте брзине су полазак и долазак.

Полазак

Једини полазак који се данас лаз са једним коленом на земљи.

Тркач ископа две троугаоне руде у сред своје ставе, а иза линије поласка. На поласку постоје три команде: „На своја места!" „Опремите се!" и „Пали!“:

На команду: „На своја места! тркач ставља стопала у рупе и једним коленом додирује земљу.

На другу команду тркач опружа руке, подиже мало колено, избегавајући да задњи део тела буде више уздигнут од рамена. Тело се нагне напред колико је год могуће, дигнувши главу.

На последњу команду тркач се одупире стопалима, избацује напред задњу ногу и дижући руке вертикално што је могуће више напушта своју белегу.

Неки спринтери увлаче дубоко ваздух на команду „Опремте се!", а напуштају га одмах после пуцња; други опет на другу команду испуштају ваздух, а дишу при доласку; овај је систем нарочито омиљен код Американаца.

употребљава. јесте пола-

Трчање ч“ долазак

У последње време ова кратка трчања „код којих једна секунда значи 9,61 метара, предмет су читавих студија у спортском свету. |

Шрви корак при поласку треба да је кратак (највише 80 сантиметара), да би се ноге што пре ставиле у акцију, а потом се чине постепено све већи кораци. Парочито је важно да се тело не усправи сувише брзо, јер његова логнутост напред изазива тежњу тела да падне напред, што приморава атлету да напредује да не би пао. Да би избегли прерано усправљање тела, неки спринтери постављају на 7 до 8 ме тара од линије поласка конопац у висини врата.

На доласку, први је тркач онај који први пређе линију долавка. Када су при доласку тркачи у груши, први је онај који грудима шресече траку ша линији доласка.

(Светаки шампион Шадок има нарочити отил ва доласку и тај се сада подражава готово у свима земљама. Са 3.50. медра од линије доласка Падок извршује свој чувени вавршни скок одбацујући се онажно, а скоро у хоризонталном правцу, својом задњом ногом.

Дисање (је врло важан елеменат при овим тркама, јер помоћу њега тркач повећава брзину на крају трчеиња. Лостоји, као што смо напред напоменулљи и друго мишљење, да не треба дисати. Али, приликом трчања запажено је да тркач који не: дише иде до 80 метара врло добро, док је одатле тучен од противника, који, одприлике (на том одстојању, отава и своја плућа у акцију.

Полудуга трчања

Овде спадају трчања од 400 до 2000 метара. Главне оу ставе: 500, 600, 800, 1000, 1500 и 2000 метара, (пола миље (804,50 мет.) и миља (1609 мет.). 5 мање

Тежншка поласка и доласка код ових трка је потребна, али зато велику улогу игра тактика. Немогуће је дали шрецизна (правила којих (се треба

држати приликом полудугих трчања, али има неколико аксиома жоје се моту из искуства извући. Тркач се шрема приликама, или по својој вољи, налази напред, у групи, или иза

покрет

групе и у сваком случају мора бирати различиту тактику,

"Спор али издржљив тркач не треба да оклева да се стави на,

чело груше и да води трку; брз тркач треба да се труди да не исљусти сувитте далеко своје противнике и да на завршетку стави своју брзину у дејство.

Опште је шравило да сваки тркач који осећа да му противник малаксава треба да учини све што може да му што више измакне; најбољи начин да се противник обескуражи јесте повећање брзине. О друге стране треба знати да је много лакше стићи једног тркача, нето прећи га. Зато кад се тркач хоће да ослободи свста противника, мора то да учини тако уда овоме не да времена да се прибере и да му се отме свака шанса да надокнади изгубљени терен.

Врло важна, ствар код ових трка је дохватити се крајње ивице стазе на којој се трчи, или ужета, ако је стаза обележена ужетом. Прчећи само на 50 сантиметара од пвице стаза увећава за 2 до 4 метра по крупу, а то је већ довољно да се изгуби трка од 400 ишли 800 метара.

И код ових трка крајњи резултат одлучује крајња брзњна. На крају трка се може добити било изненалним повећањем брзине, било постепеним убрзавањем. Први је начин много ефикаснији, јер делује поражавајући на противника, али има ту незгоду да захтева много самопоуздања п брзине која се мора повећати код трка преко 1000 метара на 200 до 300 метара од линије доласка.

Дуге стазе

Све трке од 2000 до 20,000 метара. спадају у трке на дутим стазама. Уобичајене трке су: 2000 метара, 3000, 5000, 10,00 н 20,000 метара, 2 миље (8,215 мет.), 3 миље (4,527 мет.), 6 миља (9,664 мет.) и 10 миља (16,090 мет.). Исто тако овде долази и Маратонска трка од 42,750 км.

Ове трке трче се на нарочито удешеним теренима , по путу, или преко поља по различитим теренима, у коме се случају називају кросконтри. Најређе су, у последње време, трке шо путу, јер су тада тркачи приморани да трче по калдрми, што им упропашћује ноге,

Овде спадају пи трке на пола сата и сат. | Најважнија ствар код ових трка је познавање темпа којим се трка води. Тркач мора да уме да шроцени, да ли је темпо једне трке сувише бра, или спор. Према томе ће се отределити или да напусти групу, која ће на крају морати да сустане, или да пређе такмичаре који одвећ оклевају.

Велики фински тркач Нурми, рекордман света, необично је обдарен способношћу да процени који темпо одговара којој трци и да трчи са математичком тачношћу, не обзирући се на своје противнике. Уосталом Нурми трчи по већ утврђеном распореду и при сваком кругу један од његових пријатеља шиавештава га о времену. Не тренингу Нурми трчи са хронометром у руди, загледајући га чим је прошао поред какве контролне тачке.

Трке са препонама -

Ово су специјалне трке, којо трче специјалисте за препоне. Дужина ових трка је: 110, 200 и 400 метара, 120, 2201 440 јарди. Као споредне долазе трке од 500 и 1000. метара. Трке од 110, 200, 400, 500 и 1000 метара имају по 10 препона. За трку 110 метара препоне су високе 1,06 мет. а за све друге стазе, 0,90 мет. Ове се трке код нас врло ретко приређују, јер изискују велику спедијализацију.

Највећи мајстори су Американци и један њихов тренер овако је резимирао главне принципе ове трке: за цело време трке, глава тркача мора бити на истој висини, и када посматрач мете пред очи једну хартију тако да види само главу тркача, не треба да разликује да ли овај трчи или скаче преко препоне. Други је принцип трке: ако ставите хоривонтално на штрепону један плајвав, тркач треба да га обори, не додирнувши шрепону.“ - |

Ово најбоље показује колико је вежбања потребно да тркач аутоматски прескаче препоне. За американца Оимштеона се тврди, да може везаних очију поћи на трку од 110 метара и прескочити прве три препоне и не видећи их.

Разумљиво је да се код нас ове трке још не могу прак= тиковати. х 3 Релејце трке

Највеће интересовање од свију трка изазивају код пубаике релејне трке, т. ј. трке где се тркачи једне групе смењују на једној одређеној стави, трчећи сваки свој део. Међу тим тркама најглавније су оне код којих дужина стазе ва једног тркала не трелази више од 400 метара. Најчешће су трке 47400 метара, 4250 метара, 4200 мет рај и 3%Х :00. метара, а међу њима најинтересантнија ова последња, јер изискује највише техничке стреме и зато ћемо о њој рећи неку реч, а >