Покрет

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 25. и 26.

26. ЈУЛА, 1924, Г. БЕОГРАД

ОСВРТ НА ВЕЛИКЕ ДОГАЂАЈЕ

Год. 1914., у четвртак, 23. јула, у 6 часова по подне, предан је ултиматум Србији; два дана касније, у суботу, прекинути су дипломатски односи; после два дана, у уторак 28., објављен је рат: дипломатска акција, дакле, завршена је врло брзо — трајала је од четвртка до уторка! — и, по мишљењу оних који су јој дали иницијативу и тон, врло успешно. Јер она није спречила рат, а то су у Бечу сматрали за успех, велики успех, и све њихово старање тих судбоносних дана било је упућено на то, да им ко неким начином не омете срећу која им се смешила, а која је значила за сав остали свет кланицу. Зато су садржај ноше (ултиматума), смишљане и израђиване неколико недеља, брижно чували и сакривали, а кад је она постала јавности позната, било је очигледно да је свака дипломатска интервенција излишна и да остаје једини излаз: рат. У петој тачки ноте: „да (Српска Влада) прими сарадњу у Србији органа Ц. Краљ. Владе ради угушивања превратничког покрета прошив територијалног иншегритеша АустроУгарске Монархије“; или у другом делу шесте тачке, према коме „органи које упуши Аустро-Угарска Влада узеће учешћа“ у судској истрази над „присталицама у завери од 28. јуна 1914. који се налазе на територији српској“ — довољно јасно је формулисан захтев, да се Србија (и тоу року од 48 часова!) одрекне независности и да прими протекторат државе, којој је, по индиректном признању садржаном и у ултиматуму, доводила ексистенцију у опасност већ самим својим толерисањем „превратничке пропаганде“. У истини, ултиматум је ишао и даље: протекторат, обично, значи одношај којим „протектор“ свом сретном „протежеу“ оставља бар неку унутарњу автономију; — Аустро-Угарска, пак, својим захтевима, хтела је у Србијии суд, и школу, и управу, на просто све, да узме под контролу својих „органа“...

Разуме се, нико од аутора и инспиратора ноте од 23. јула није веровао да ће она бити примљена, али по њиховој оцени баш у том је и била њена врлина: што није могла бити примљена, што је у вечном спору са Србијом морала изазвати пресуду оружја. То је био циљ, и тај циљ је постигнут: дошло је до рата. Бечка дипломатија је, дакле, успела, и то је био њен дефинитивни, последњи успех, успех чије су последице преживеле и њу и Монархију Хабсбуршку. Као што се зна, ствари су сеу брзо развиле како у Бечу или нису предвиђали, или нису баш желели: јер, у уторак 28. јула објављен је рат Србији, а већ за недељу дана, до прве наредне среде, до 5. августа, сва Европа била јеу пламену: Русија, Немачка, Француска, Белгија, Велика Британија. Према томе, од самог почетка, још пре него што су и пушке плануле, конфликт између Србије и Аустро-Угарске добио је оријашке димензије европског рата. „Експедицију“ против Србије, покојна Монархија је мислила да мора предузети у интересу одбране својих јужних територија, а бранила их је тако да је изазвала вихор који ће је раз-

нети и збрисати јој траг подједнако на све четири стране света: и на југу и на северу, и на истоку и на западу. По шаквим резултатима судећи, акција бечких државника јула месеца 1914. била је једна суманутост. Ипак, погрешно би било мислити, да је њих на овај смртоносни скок завела сама лакомисленост и нерасудност, — и њихова уверавања, да је Монархија морала загазити у рат, и против своје воље, нису сасвим неискрена. Заиста, уз Србију, преображену победничким ратовима 1912. и 1913. године, за Аустрију није било живота: она би се распала сама од себе, као некадашње шпанско колонијално царство. Да би могла живети, она је морала угушити Србију. Каког По рачунима бечких војних кругова врло просто: једним успешним ратом. Зато су они такав рат хтели још 1908. и 1909., и касније, под крај јесени 1912. и у лето 1913. год. Међутим, питање је, да ли су и колико су ти рачуни били исправни. Сретним ратним походима могле су некада да живе и одржавају се ратничке хорде, као што су били Хуни, у прво време Маџари, Монголи, Османлије итд. али не једна модерна држава. Уосталом, тим канибалским рецептом Аустрија је и у прошлом веку покушавала да се спасе, али без видног успеха: италијанско питање она је решавала — ратовима. И једино ти њени ратови, скоро сви одреда, завршавани су победама. Године 1848. и 1849. кад се чинило да је Монархији дошао крај, и кад је као држава стварно престала постојати, Радецки је код Мортаре и Новаре сатро пјемонтску војску и — за пет дана! принудио Пјемонт, протагонисту италијанског уједињења, на капитулацију; 1859. године, армије Наполеона ШШ. имале су додуше успеха код Мађенте и Солферина (код Сан Мартина, Италијани нису имали никаквог), али ти успеси нису били такви да би могли решити рат; 1866. год, и на копну и на мору, код Кустоце и код Виса, борба се свршила катастрофом Италије. Но ти ратни успеси остајали су сасвим бескорисни: Аустрија је из Италије потискивана и најзад се једва зауставила на Алпима. Питање је, да ли се, четрдесет година касније, и на Балкану ова историја не би поновила, да се неким случајем план о експедицији остварио онако како је замишљен. А замишљен је прилично наивно, онако од прилике како га је покојни Тиса приказао у једној седници маџарског Парламента: тамо ћемо (у Србији), рекао је, поступити као жандарска патрола кад упадне у меаху где се кавже пијани сељаци: за врат па напоље! Смисао је био то: да ће се на Србију грунути са силом, која ће јој, од самог почетка, онемогућити сваки отпор. Таква је сила спремана. Парцијална мобилизација, извршена у јесен 1912., остала је у знатној мери у снази све до рата; у пролеће 1914. појачане су припреме у Босни и дуж читаве границе Србије; 23. јула, дакле већ на дан предаје ултиматума, Босна и Херцеговина проглашене су за ратно подручје и пресечен сваки саобраћај с њима, а у ноћи између суботе и недеље, 25. и 26. званично је објављена потпуна мобилизација (грађани