Покрет

покрет

од 20. до 43. године) корпусних области: УП. (темишварске), ТУ. (пештанске), П (градачке), ХЛ. (тиролске), ХШ. (загребачке), ХУ. и ХУМ! (босанско-херцеговачко-далматинске), УШ. (прашке), [Х. (јозефштат-

се, као мутни таласи поплаве, према границама Србије. Кад би једини број решавао рат, Србија заиста не би дуго дисала, и оволикој гомили не би било тешко да је прегази „као росу“, како је претила да ће. Јер, парадоксна у свему, Аустрија је мо- | рала да буде таква и у рату. Она је од Србије стрепила и истински зазирала; али ју је, у исто време, и искрено ниподаштавала и презирала. И поред успеха у Балканским ратовима, српског војника, српског официра, српско оружје, — ц. кр. официри | су сматрали нечим инфериорним, што апсолутно не. може ни помислити да се мери са онаквом једном |

| | | |

организацијом каква је војска Аустро-Угарске. Отуда они нису били далеко од веровања, да та војска само треба да се појави, па да се Шумадинци разбегну исто онако као што се распрше уличне демонстрације чим се укажу бајонети. И отуда су већ први сукоби за њих значили једно до невероватности трагикомично изненађење, — изненађење које ће врло брзо наћи одјека чак и у дресираној бечко-пештанској штампи, и које ће расти и јачати, да се, после Рудничке битке, одмене респектом, управо дивљењем и уверењем, непоколебаним, касније, никаквим перипетијама рата, нити обртима ратне среће: да је

српски војник најбољи војник. (То се најасније видело у јесен 1918. у време слома, кад је довољна била појава шајкаче којег заробљеника, да читави транспорти, без речи протеста, предаду оружје). Али, као што је речено, у самом почетку рат је израстао далеко изнад свог непосредног повода,

изнад српско-аустријског сукоба: српско питање, или

потпуније: југословенско питање, повукло је спонтано сва остала која су сто година раздирала Европу и, за недељу дана, експлозија била је општа: крвави валови запљускивали су огромне територије од Балтичког до Црнога мора и од Ла Манша до Швајцарских планина, да ускоро захвате и Турску и Италију и Румунију, и да најзад повуку са собом и Сједињене Државе Америке, које у читавој историји својој нису имале рата, сем грађанског. Клање је трајало преко четири године: толико је времена и напора требало коалицији скоро читавог света да скрши Хоенцолернску Немачку и да отклони опасност која је претила од њене хегемоније.

Да је Немачка желела рат, то је изван сумње; да га је она и формално изазвала, — и то је данас утврђено. Али питање је, да ли га је она 1914. могла избећи. Са чисто моралног гледишта, наравно, могла је; но са гледишта политичког та могућност изгледа скоро илузорна. Кад је реч о Немачкој, треба је узети онакву каква је била: једна милитаристичка држава, са војском с којом се није могла мерити ни једна друга; са царем, апсолутистичким владарем феудалско-бирократске Пруске, најаче државе немачког Випа-а; са два-три туцета владарских династија; са најразвијенијом индустријом и трговином и техником и радничким покретом, и институцијама које не би биле сувише модерне ни у доба крсташких ратова; са скоро хомогеним и униформним становништвом, — и са истим немачким становништвом непосредно преко своје границе, од Шлезије до Форарлберга., Било је некад људи који су веровали, да

ске). И сва та милионска, џингисканска војска ваљала |

Бизмарк 1870. није довршио своје дело, нити да је уједињена Немачка, прокламовањем Царства, добила свој дефинитиван облик. Ти су, као прву нову етапу у развоју немачком, очекивали поделу Аустрије и анексију њених немачких територија од стране Хоенцолерна. Ова очекивања била су исто тако нереална, као што су то била и она антиподна, која нису била ретка у Енглеској, а нарочито не у Француској, где се све до пред сам рат, па још и току рата, озбиљно мислило, да се Хабсбуршка Монархија да некако трансформисати и учинити независном од Немачке. једно и друго било је шимера. Нити је Бизмарк, нити ико од наследника његових помишљао на поделу Аустрије, нити је ова икад могла сневати о одвајању од Немачке. Без ослона на Немачку, Аустрија би отерала у иредентисте своје Немце, дакле, остала би без кичме. С друге стране, док је Аустрија остајала у орбиту Немачке, ова нити је имала потребе, нити интереса да је цепа и чережи. По немачком схватању, савез немачко-аустро-угарски био је у модернизованом облику обновљен устав некадашњег немачког царства које је обухватало и аустријске и чешке земље. По том схватању, Аустрија је додуше независна држава, али њена независност не иде дотле да би могла довести у питање и сам савез, — сем у теорији. Дакле, независност у. границама савеза са Немачком: однос би, према томе, био сличан односу којег од великих енглеских Доминиона према „Матери Земљи“, Великој Британији. Ти немачки погледи у истини су одговарали стварности, и зато су све спекулације које су узимале у рачун некакав антагонизам између Беча и Берлина морале остајати стерилне. Антагонизам је за навек пресечен на бојиштима Француске 1870. године, и од тада је Аустро-Угарска саставни део система Немачке. То исто била је, — разуме се, са одговарајућом слободом кретања — и Каролова Румунија и „регенерисана“ Турска а, пре или касније, иста судбина је чекала и остале Балканске државе.

Е дакле, да ли је шаква Немачка, представник и носилац овог система, могла остати неутрална према слому који је претио Аустрији од Србије2 Очигледно је, да би тај слом био и пораз њен и да би, у том случају, и без рата, амбициозни планови о продирању на Персијски залив истопили се „као восак од лица огња“. Али било је и ближих и непосреднијих мотива, који су неутралност искључивали. Пруска, а касније с Пруском и Немачка, скована је мачем пруске војске. Мачем се утиснула у први ред Великих Сила и осигурала себи примат на Континенту за пуних четрдесет година. И за четири деценија, мач је чувао ту позицију и тај мир, „немачки мир“, рах сеппатшса. За то време материјално благостање немачког народа издигло се на неслућени ниво: Бразилија и Далеки Исток, Јужна Африка и Анатолија и Месопотанија, Русија и Северноамеричка Унија, и сва мора и океани — све је било једна огромна њива немачког богаћења. То је, каже се, резултат немачке марљивости, смишљеног рада и способности, оне немачке преданости послу какве нема ни један други народ. Јесте, — али та способност и марљивост запретила је да ће освојити свет зато што је над њом стално лебдела страшна сен пруског мача, која је, као мраз живот, у клици сатирала свако такмичење. Сва политика Немачке од уједињења даље основана је на том респекту, или тачније страху пред хоенцолернском оружаном силом.