Покрет

48 покРЕЋ

Ако ти није за неки важан циљ Дај ми га натраг. Сирота госпођа Полудеће кад остане без њега.

Г. Пандуровић:

Ако ти важном циљу не служи Дај ми га натраг. Сирота госпођа Полудеће без њега, бојим се.

Мој рукопис: Изгубићу тај рубац код Касија Г. Пандуровић: Изгубићу сад рубац код Касија Мој рукопис: Опасне сумње су собом отрови. Што најпре су нам једва неукусни

А када мало дејствују на крв

Букну ко рудник сумпора. — Реко сам.

Пандуровић: Опасне сумње отрови су сами Што су нам најпре нешто неукусни, А када мало утичу на крв, Букну ко рудник сумпора. Рек'о сам.

Мој рукопис: (Ни мак, ни мандрагора) Ни сви на свету успављиви сирупи Не опише те оним слатким сном Пандуровић: Ни сав на свету сируп успављив, Не успаваше те више слатким сном —

Мој рукопис: Много је боље бити преварен Пандуровић: Много је боље бити преварен.

Мој рукопис: Шта ме се тицо страсти јој краден час» Пандуровић: Страсти јој краден тиче лме се час»

Још само неколико стихова: Мој рукопис: Ако не тражи украдену ствар, Не одај му — и није покраден.

Пандуровић: Не тражи л. само украдену ствар, Не одај му — јер није покраден.

Јер место и! Квари цео смисао и даје фрази "сасвим друго значење. Не одај покраденом да је покраден, и он није покраден, јер не мисли, не зна да је покраден, не осећа се покраденим! Наравно, да оригинал дозвољава само то значење: — — —

Тер Ват поћ Рпотоћ апа ћез по: гтобб'а аз аП.

Дословно: Не дај му да дозна, да чује то, и он уопште није опљачкан.

Даље:

Мој рукопис: Њен глас што беше чист ко Дијанин лик Сад је ко моје лице чађав, црн. Има ли ножа, ватре, ужета,

Пандуровић: Њено име чисто ко Дијанин лик Сад ко моје лице, црно је, чађаво. Ако има ножа, ватре, ужета.

У овом низу стихова има једна Г. Пандуровићева измена смисла, то је замена и са јер, и она је наопака. Иначе је читав низ стихова верно преписиван по мом рукопису. Што има измена, те су чисто стилске и минималне замене речи: сад место тај; нешто место једва (неукусни); утичу место дејствују (на крв); успаваше сном место опише снсм; име место глас. ИМ такве ситве какве су, ни једна од тих измена Г. Пандуревићевих није унета у мој штампани текст, а има у њему две — три измене, којих нема у овом мом рукопису, дакле су из моје последње редакције текста; иначе је све штампано

онако, како је у рукопису (в. „Отело“ стр. 71—74).

Тако то иде од стране до стране.

Једна од најилустративнијих измена Г. Пан: дуровићевих налази се одмах у почетку „Отела“ и она већ сама собом открива сву очајну неспособност, и управо комичну претенциозност Г. Пандуровића, да поправља и мој превод и самог Шекспира.

У првом Јаговом говору, када он Родригу излаже своје супарништво и своју мржњу према Касију, каже Јаго за Касија, да је луд за лепом женом, да не познаје ратну вештину више но каква преља. (Гласило је у мом рукопису; у штампаном тексту стављено је место преља уседелица). Оригинал има: „гразјет“, по Келнеровом Шекспир — лексикону: „зртпетпт“ — ткачица, преља. У модерном енглеском: неудата девојка, уседелица. Г. Пандуровић је ставио праља. Откуд праља» Или је Г. Пандуровић погрешно прочитао реч преља, или је мислио, да сам ја, односно мој преписивач, у писању погрешио, па место праља написао преља, или је најзад хтео да поправи Шекспира и да му да једно упоређење, које Шекспир нема.

Ако би чак и било, да се која од Г. Пандуровићевих емездација увукла у мој дефинитивни текст, то су увек само по нека реч замењена другом, или по неки обрт мојих сопствених речи, због каквих ни један поштен човек неће приписивати себи право на удео, чак на половину и више удела у преводу „Отела“, нити ће аутору превода подме тати онакве гадости, какве је починио Г. Пандуровић. После свега већ раније изнетог, ово овде само још боље илустрије, са колико је компетенције Г.“ Пандуровић пошао да поправља моје преводе Шекепира, и колико он уопште компетенције може имати за превођење Шекспира.

Цатиране његове измене показују до очевидности јасно и одлучно, да и у оном броју његових измена, 947 стихова на преко 3300 мог превода, несравњено већи број стихова припада мени; да је он и у тим својим изменама, у том броју 947 највећи број стихова задржао у мом облику, декле присвојио их себи. М када он на основу таквог свог рада хоће да присвоји себи признање, да је он „радикално изменио више од половине мојих стихова и знатан део прозе“, да сам ја-све његове измене примио и већим делом унео и у свој штампани текст — онда је то дрскост и безочност, каквој треба тражити равне. —

Потпуно дисквалификован да ми нанесе увреду, Г. Пандуровић неће својом дрскошћу успети ни да

_ме изведе из такта, ни да ме одврати од моје

одлуке да до краја здерем образиву том родитељу и заштитнику свих неваљалстава и гадости, почињених у нашој литератури за последње 2—8 го: дине дана.

Немајући чим да се одбрани од оптужбе за почињено плагијаторство, Г. Пандуровић мисли, да ће некога преварити изјавом, како је због својих грдњи против мене „добио врло много честитања наших најугледнијих људи, књижевника, научника, политичара и грађана“. Ја нећу да сумњам у то. Ја само сажаљевам и једног ма и најмање угледног нашег човека, који се дао преварити од Г. Пандуровића. И најнеугледнији, који му је честитао, имаће кад да се добро застиди. Ја се нећу позивати на то шта су мени изјављивали чак и пријатељи Г. Пандуровића. Ја се задовољавам изношењем факата, Један, два ће бити још потребна и довољна, да до краја покажу и моралну и интелектуалну вредност Г. Пандуровића.

У последњем броју „Мисли“, пошто је са неколико смушених софизама покушао прећи преко свих мојим докумената у питању „Хамлета“, Г. Пандуровић завршује овако: