Покрет

покрет К 39

претпоставком да заиста постоји онај ривалитет између мајке и њене берчице, што, узгред буди речено, нама изгледа врло мало вероватно. Ако кћи сада сања смрт мајке, она се ни мало не осећа малом довојчицом, нити тај догађај у сну преноси у своје детињство. Њена свест о временим односима може у сну остати сасвим непоремећена па да ипак сања смрт мајке. Довести овај сан у везу са реализовањем жеље да мати нестане значи схватити сан као реализацију жеље која у ствари не постији. Другим речима сан у овом случају и не значи остварање неке жеље. Према томе сви они снови (а такви су снови по Фрајду могући и заиста се дешавају) у којима ми сањамо смрт неког милог и драгог лица,

према коме у садашњици не гајимо никакве смртне жеље, не могу се објаснити Фрајдовом теоријом, јер они нису остварење никакве жеље, већ нам причињавају само бол и чине нас нерасположеним чак и у самоме сну. Ако се хоће довести у склад са оваквим сновима, Фрајдова би се теорија морала из основа прерадити, али би у том случају она претрпела толике измене, да би то значило исто што и њено потпуно напуштање.

2. По Фрајду је дете „полиморфно перверзно“. Код деце срећемо, и ако у зачетку, све могуће облике перверзности, тако да перверзна сексуалност и није по Фрајду ништа друго до инфантилна сексуалност, увеличана и растављена на њене посебне врсте. Већ код малог сисанчета срећемо прве појаве сексуалности. Оне се првобитно наслањају на најважније животне функције. Кад дете заспи засићено и задовољно на мајчиним грудима, онда оно показује извесан срећан и блажен израз, који по Фрајду личи на онај који одрастао човек показује после задовољења својих полних потреба. Мајчине груди су по њему први објект наших сексуалних тежњи. Задовољсто које дете има од сисања прстију и од пљескања руком по нагом телу је еротичке природе. У ову групу појава Фрајд убраја чак и пријатност од испражњивања столице. А чиме доказује он ово чудно тврђење» Тиме што „дете у почетку не показује гађење према своме измету, цеви га као део свога тела, од кога се лако не одваја, и употребљује га као први поклон лицима, која нарочито цени, „или зато што своје уринирање врши и посматра с нарочитим поносом! Пошто је по Фрајду мати први објект на коме се испољава сексуални нагон детета, то онда оно сасвим природно гледа у оцу конкурента који му смета и кога жели да уклони. Тако се још у ово рано доба у свима нама ствара Едипов комплексе. Где то није случај, деси ли се да мали дечко показује више наклоности према оцу него према мајци, онда је то по Фрајду зачетак једне много опасније перверзије — хомосексуалности!! Као што се види нема те перверзности коју Фрајд детету не подмеће. Разуме се да су оваква тврђења изазвала буру опргвданих протеста. Готово сваки покрет, сваки гест детета, је по Фрајду израз његове полиморфне перверзности. Међутим ако се упитамо, чиме он доказује ова монструозна тврђења, једва да ћемо моћи уопште дати какав одговор: Нема ту ни физиолошких, ни биолошких, ни психолошких разлога. Сва се аргументација оснива на аналогијама, дакле доказима којима логика предаје најмање доказне вредности, и то каквим аналогијама»> Успавано дете на мајчиним грудима подсећа га на човека после сексуалног оргазма, а олакшање и пријатност, коју дете осећа после избацивања екскрета, треба да буде

доказ хомосексуалне перверзности у зачетку. Доиста у науци се већ давно престало оперисати оваквим „доказима“, који прете да Фрајду убију глас озоиљног научника.

3. Симболи по Фрајду играју у сновима врло важну улогу. Пошто се жеље не могу увек у сну испољити отворено, то се оне служе често симболима. Мале животиње и гамад значе у сновима децу, цар и царица оца и мајку, кућа с равном фасадом човека а кућа са балконом жену. Нарочито је велико изобиље таквих симбола за полне органе и њихове функције. Тако штап, амрел, нож, дрво (Вашт), сабља, пиштољ, водоскок, писаљка, шешир, змија, риба све ове тако различите ствари престављају по Фрајду у сну полни орган човека. Напротив кутија, боца, сандук, лађа, соба, пећ, хартија, шкољка, уста, дрво (Но12) ит. д. ит. д. су симболи за полни орган жене. Као што се лако да видети каква било спољашна, функционална или језичка сличност служи као основ за симболично тумачење. Немогуће је а да човек при том и нехотице не помисли на сановнике, чија се техника тумачења снова не разликује много од напред изложене. Ето нашта се најзад своди психоаналитичка метода, проведена једнострано до краја. До каквих апсурдности може она довести најбоље ћемо показати на ова два примера:

Рекли смо да је дрво као материја (Но!) симбол за женски полни орган. Ево како то Фрајд доказује: „Наша немачка реч Ној; је истог корена као и грчка хиле, што значи субстанција... У океану постоји једно острво, које се зове Мадера. Ово су му име, кад су га пронашли, дали Португалци, јер је било јако шумовито. Мадера значи наиме португалски дрво. Ви увиђате да мадера није ништа друго него мало измењена латинска реч материја, која опет значи субстанција уопште. А материја је изведена од талег, мати. ! Дакле дрво као субстанција из које се нешто производи подсећа на мајку, и постаје најзад симбол за њен оплодни орган...

Или узмимо други пример. Једна Фрајдова пациенткиња сања да јој њен покојни отац, који је пре кратког времена преминуо, у сну каже: „Сад је четврт на дванаест, сад је пола дванаест, сад је три четврти на дванаест“. У разговору с Фрајдом девојка се сети да је јуче један рођак казао: „У нама свима живи прачовек (Оптшепзсћ). Фрајд мисли да је сад нашао кључ за решење девојчиног сна и овако га тумачи: „То је одлична прилика за њу да опет оживи умрлог оца. Он је за њу постао у сну Оћгтепесћ (сат-човек), пошто казује сате и подне“.“)

_ Овакве и сличне површне и далеке аналогије и логичке бесмислице учиниле су да је Фрајд поред одушевљених присталица рано наишао и на огорчене противнике. У последње време изгледа да његове идеје имају већу привлачну снагу за литерарне и уметничке кругове него за праве научнике. И оштра, често пута сурова критика није изостала. Крепелин, један од најпознатијих немачких психијатара, назива психоанализу метапсихијатријом. За Хохеа су то „научне свињарије“, а за француског психијатра Хартенберга „збирка глупости, скарадности и заблуда“. Најзад се отишло толико далеко да је и сам Фрајд, професор психијатрије и лекар за душевне болести, проглашен за психопата. Постављена је чак и диагноза

1 Момезипаеп Хаг Еп ипо Јп Фе Рзусћоапајузе, стр: -173, 2 Исто, стр. 265.