Покрет

88 покрет.

искористати, дакле задржати, право декрета о по: временој забрани извоза или увоза, као и то да ли уговор треба да буде тарифни или не.

Имајући у овоме погледу већ савршено искуство, мислимо да ову формалну консултацију апсолутно не треба више вршити, већ треба усвојити

један много погоднији начин, који Не дати стварне резултате: треба наиме додати делегацији извесан број експерата који бе као представници нових привредних сила бити у могупности да прате рад делегације и користе јој својим искуством. Све то у највишој сврси: што бољој заштити наше привреде. У томе случају они ће бити врло корисни за конкретна питања, која се буду јављала у току преговора, и моћи ће много ефикасније да дају своје одговоре и мишљења за таква питања, а не за принципска, која су данас уосталом изгубила негдашњи значај, у колико их је наш први трговински уговор са Италијом једном већ дефинитивно решио.

Сарапњом привредних експерата у самој делегацији преговори би, извесно, били боље вођени а

уговор сам више осигуран од могућих омашака.

УНУТРАШЊИ СУКОБИ У ИТАЛИЈИ

Између италијанске Владе и опозиције развила се једна полемика која на први мах изгледа неразумљива : опозиција, коју сачињавају ултрадемократске странке и све фракције социјалиста, чини прекоре Влади што ова показује вољу да, у одређеном року, отпусти из касарни класу од 19083. године. Такви прекори обично не долазе од опозиције која, често, не зазирући много од демагогије, захтева баш ово што Мусолинију замера. Још је необичније, да оваква једна мера као што је отпуштање војника после одслуженог рока, буде предмет жучних полемика у обиму унутарње политике. Те војне ствари: повећање или смањивање кадра, рок служења, позив регрута, оцењују се према међународној ситуацији. Војска се повећава или смањује према степену безбедности једне земље и према конкретним циљевима њене спољне политике, Али у Италији, у полемици о којој је реч, нема ни помена о могућности неких заплета који би додиривали и италијанске интересе, и ни италијанска опозиција о њима не говори. Зашто се онда буни против отпуштања војникаг Да њена узбуна није оправдана, то јој је Влада врло убедљиво објаснила једним својим саопштењем, у коме се каже: да класа од

1903. године мора бати пуштена, јер тако одређује

закон који је ограничио рок служења на 18 ме-

сеца, па је Влади немогућно — пошто строго по штује законе — да тај рок продужи и за један дан. Али и после одласка ове класе, вели сеу саопштењу даље, остаје под оружјем: 60.000 карабинијера и преко 180.000 војника класе 1904., у свему око 252.000 људи, — дакле једна импозантна војна сила.

У данашњој Европи та је сила, бројем, доиста импозантна и за потребе спољне политике више него довољна: то, у главном, не одриче ни опозиција. Али, и то је оно што је куриозно, опозиција налази, да оволика војска није довољна за унушарње потребе Италије! Јер, у случају каквих нереда, за читаву Италију није доста ни 60.000 карабинијера, ни 180.000 војника. Излази, дакле, — опет је-

дан италијански специјалитет — да је за одржање реда више забринута опозиција, него Влада. Но

не само то, него опозиција стрепи да бе нереде изазвати сама Влада и њена странка. Од куда тај страх и да ли је он основан» Биће да није без основа, кад је захватио већ и оне групе које су до јуче помагале Мусолинијеву Владу, и када њихови органи јавности говоре о „опасностима“ које ће донети смањивање војске на половину. Наслућује се, наиме, да фашисти данас озбиљно мисле да изврше своју претњу о „другом валу“ свога покрета, о другом „маршу на Рим“ који ће дефинитивно сломити противнике. До недавно, то су биле само празне претње екстремиста, међутим, данас, после потреса и удара које је фашистичка партија претрпела за ова два месеца, чини се да јој остаје једино овакав један очајнички покушај, да би се одржала. Тешко је замислити, да Мусолинијева Влада може преживети процес против убица Матеотија, — јер то ће у истини бити процес против фашизма — а исто тако је тешко веровати, да пе се фашисти, који су се уживели у улози неоспорног господара над Италијом, без отпора дати по. тиснути из свога повлаштеног положаја. Дакле, као излаз из овакве ситуације, једна нова „револуција“, слична оној од октобра 1922. не изгледа неверо- | ватна. А за успех „револуције“, овога пута, потребно |

је да војска не буде сувише јака.

Пре две године, војска, то јест врхови официрског кора, помагали су фашистички покрет. И официрима а, разуме се, и Краљу, Мусолини има да захвали за свој долазак на власт исто толико колико и „црним кошуљама“. Али, пре две године је Мусолини у оцени и војске и двора био нешто сасвим друго него Мусолини данас: тада је он представљао наду Италије, данас је само шеф једне партије, и то корупцијом прилично разједене. Природно је, с тога, што се Владар опет почиње сећати својих уставних обвеза и што показује да не мисли до краја ићи са фашистичким диктатором. Поуздано је, да „други талас“ фашиста не би у двору добио благослов. И то је оно што највише утврђује сумњу, да пе тај талас уопште икад набујати и постати истинска опасност. Фашисти, додуше, прете, прете свима и свакоме, пан Краљу. И они се сада присећају, да је њихов покрет, по постанку свом, републикански и да је и сам Вођа прилично касно постао монархиста. Несумњиво значи претњу и отпуштање класе од 1908. године, коју Мусолини није могао „ни једног дана“ дуже задржати преко законом одређеног рока, и није могао ни под којим видом, чак ни онда кад то траже и све опозиционе странке... Али какве се озбиљне намере крију иза ових претња» Да ли збиља фашисти мисле да, и уз евентуални отпор војске, натуре своју диктатуру Италији» Ако се таквим плановима заносе, значи да су спремни на грађански рат: на рат са монархијом и са већином италијанског народа. Тешко је веровати, да ће се људи који ипак нису без искуства дати на такве авантуре. Али, као што је већ речено, ти су људи данас у десператном положају и зато, и ако изгледају невероватни, нису немогућни, с њихове стране, десператерски покушаји.

Ма какав обрт добио развој ствари у Италији, једно је јасно и изван сваке сумње: фашизам није више никаква опасност суседима Италије; он је данас једна невоља саме Италије. Још пре годину дана било је сасвим друкчије. Са гледишта наших

интереса, ова промена не значи промену на горе.