Покрет

ПОКРЕТ 89

КОМЕНТАРИ += МАРСЕЛ ПРУОТ (Друго писмо са Плитвичкиг Језера) - 15. 8. 1924.

Обећао сам био себи да посветим једне коментаре великом романсиеру Марселу Прусту; не мислим да ћу овај пут исцрпсти тај неиспртни извор размишљања и осећања, тим пре што ће се данас ове глосе о Прусту мешати са имтресијама са Језера, чија је велика надмоћност у моме духу: непрестано присуство, једна од великих моћи живота: оно што окружује прожима наш дух. Иста та снага — гони ме да мислим о Прусту, чије је присуство реализовано за мене тиме што сам ових дана прочитао другу књигу /.а Ригзоптаге, која је јеланаеста књига (и далеко не последња, остају још неколико неиздатих) јединог, огромног Прустовог романа, У Тражњи Изгубљеног Времена, бескрајног циклуса, тог живог, густог организма, тог неуморног роњења у прошлост, у психологију, у живот.

Ако је међутим овом писању о Прусту потребан нелосредан спољашњи шретекст, наћићу га у поновном издању прве Прустове књите 2Ље5 Раагита е:1е5 Јоште, које излази ових дана. Ту, више аматерску збирку есеја, приповедака и стихова — али која је већу облику пупољака садржавала неке од оних тешких, великих цветова који ће се у великом Прустовом делу расцветати са тако мрским, необичним и болним богаством — издао је Марсел Пруст још 1896., да би, после седамнаестогодишњег ћутања, истраживања, рада и плоднот нерада, тек 1913. тодине издао први део свог непрегледног романа А Ја Кесћетсте ди Тетрз Регаш под насловом Пи Сбтв де спег Зтјапп. Онда недовољно опажен, и одмах прекриљен ратом, тај први део, када га 1917. Мошоеце Ретџиш Бтапралзе (која је од онда остала поље Прустових публикадија и дентар његовог све далекосежнијег зрачења) поново издаје, изгледа једном одабраном кругу француске публике као право откровење. Значај Шрустов постаје све дубљи, и по-

јава сваке године једног новог дела његовог романа наилази на све разграналије одјеке, на све многобројнија очекивања, која се још наглије проширују вешћу о Прустовој смрти, 18. новембра 1922.

Интересовање за Шруста пружа се сад по целој Европи. Код нас св њим баве толико различити духови као Олободан Јовановић, Растко Петровић, Антун Бранко Шимић. Тешко је међутим, у кратким потезима, дати један приближан појам о ПШрустовом роману онима који нису никад отворили ни једну од тих књига пустог, збијеног текста, цуног звучне музике, пуног тишине, рде је са опширношћу, са успореношћу, са благошћу, са снагом, дочарано, мало по мало, то флундно „изгубљено време“: где су у дугим параграфима, у дугим реченицама, у диму, у крви, видовитошћу, памћењем и поезијом, кристалисани тренутци и вечност, осмеси људски, немири, радости, слабости, бол; — сав живот. Изгледа ми као да се на једну страну могу ставити сви романи свих литература, који својом вредношћу, својим пламеном могу и превазилавити Шруста, а на другу страну, сам, потпуно сам, само Прустов роман, толико је јединствено разломљена сенка живота кроз њетову личност, пре но што ће пасти не њетову прозу. Пречишшћена умом његовим, истанчаним његовим болесничким сензибилитетом, слика живота у Прустовим речима остаје, да би остала истинита, пуна тежње за недостижним савршенством, пуна основне човечанске незазитљивости, у диму, у крви. и

(Ево где и нехотице, и хотимично, — и Пруст ми не би замерио ову парантезу, ову странпутицу, — мислим на синоћње помрачење месеца. Када се овде појавио иза брда и иза дрвета, месец је био већ скоро сав помрачен, и како сам очекивао да ће се сенка земљина превлачити преко њега као правилни сиви круг, у ком се облику стварно око пола једанаест и уклањала са светлог месечевог лика, зачудио сам се како је месец био замагљен, помућен, нејасном, неопредељеном руменом сенком. Толико је зар човечанство својом болном судбином прожело ову планету, да је и њена сенка, на месецу чак, на драгоценим Прустовим реченицама чак, румена и мутна, у диму, у крви! И гледали смо своју сопствену, неизвесну сенку: смешане су у њој све земаљске патње, сав чврсти отров и разасути мед, шуме и мора и градови, сви наши ратови, и љубав, и ми сами. Бачена тако увек, у неизмерни недоглед међу звездама, наишла је за један тренутак ослонац. земаљска сенка. (Становници земље могли су, ва један тренутак, да виде слику свог немира, мутну сенку нашег острва у безмерју, тог зрна згрушаног бола и величине човека. — Затим се наша сенка, усталожила, уједначила, уобличила, и полако склизла са месеца да настави своје невидљиво лутање.)

Огледан у уметности, и у мудрој лирској уметжости Прустовој, у тој светлости, у тој музици његовог сећања, лик живота се исто тако пречишћава, и лудост његова, као и увек, можда оправдава, али на дну тог огледања, рекао сам да остаје крвави талас вечне незадовољености наше: недовољности стварности. Изгледа да је ритам те горчине основа на којој је саграђена грдна Шрустова архитектура. Најпростије речено, та немопућност задовољења своди се на то: да човек воли само оно што нема, или бар да је његова тежња у обрнутој сразмери са потпуношћу његове посесије. Свакако да не треба апсолутном доследношћу ићи до краја те идеје, до апсурда, јер би то онда било признање потпуне немогућности живљења и једини би му одговор био самоубисто. Али у основи колико је тема тог непрестаног разочарења истинита! И Пруст, најосетљивији барометар душе, грозничаво пишући ноћу своје велико дело, у које је хтео да, затвори сав живот, да би га што више поседовао — као што је затворио „дЧаточеницу“, чији дух не може да заточи, чију прошлост, чије жеље не може да заточи, и која сама најзад побегне, своје дело коме је жртвовао цео свој живот, Пруст, у тражњи изгубљеног времена, својим невероватним памћењем, Пруст, у својој болесничкој соби (боловао је од астме) изнова преживљује свој живот; и живи животом свих својих личности, пратећи велике таласе који чине тајни ритам његовог истраживања, таласе од којих сваки води од прве замисли једне жеље до њеног коначног разочаравајућег остварења. Ово разочарење изгледа ми двоструко: прво, што се ниједна жељена, ствар не може пристојати, разумети до дна (и Албертина, која. је Шрусту, када ју је видео на плажи Балбека међу осталим _ „јемпез Џез еп Пешг5“, изгледала тако далека, недостижна, несхватљива, остала је у својој суштини исто тако несхватљива, недостижна и када је као вољна заточеница живела непрестано уз њега у његовом стану); друго: што и колико поседујемо ту жељену ствар она нас не задовољава, пресићене а незасићене, и ми жудимо за њом само у колико нам она измиче (и Албертина изгледа Прусту јединствена и незаменљива само у тренутцима када се његова болна шрождирућа љубомора пробуди, док на против сматра, кад стекне мало умирења, да му Албертинино непрестано присуство само смета). Исти процес жеље и недовољног (довољног али незадовољавајућег) задовољења и поводом путовања, салона, упознавања са Дишесом де Германт. (Како то име губи у ћирилици свој сомотски, хералдични карактер: Писћезве ае Оцегтаптез!)

Међу о безбројним оувимам један пример, последњу страну Заточенице, први који ми је при руци:

„Зазвонио сам за Франкоазу, (да бих јој рекао да ми купи вођу и ред вожње (спремајући путовање у Венецију), као што сам једном као дете још учинио, када сам већ хтео да спремам један пут у Венецију, остварење једне жеље исто тако неодољиве као она коју сам у овом тренутку имао: заборавио сам да је од онда била једна, коју сам, (без икаквог задовољства, испунио, жеља за Балбеком, и да Венеција, такође видљиви феномен, неће по свој прилици моћи више но Балбек да оствари један небески сан, сан о готском 'боду скопчаном са садашношћу пролетњег мора, и који је с времена на време дотицао мој дух једном очараном, милујућом, недохватљивом, тајанственом и нејасном сликом."

Тако, учестаним и љуљајућим покретом таласања, ту по десети пут полази „талас Венеције“, још: један од оних ритмова „сан-остварење“ на којима плови Прустова грађа, у тренутку кад „талас Албертине“ добија нов горки полет; јер је путовање у Венецију био Прустов план да напусти Заточеницу коју мисли да не воли више, али је Франсоаза ушавшти у собу саопштила да је сама Албертина тога јутра нестала, („убјежала“, непрестано ми звони у глави, пошто ми је та реч на непознатом руском јевику, пуна узбуђења у Художественичкој интерпретацији Дикенсове Битке Живота, 0остала натопљена плавом и горком осећајношћу.)

„И онда — толико можемо да не знамо шта имамо у себи, пошто сам био убеђен у своју равнодушност према Албертини — мој дах је био пресечен, и ошритиснух своје срце обема рукама одједном влажним од зноја...“

Ту Прустову идеју приметио је Андре Жид још у првој његовој књизи (без Рази ег [е5 Јоштв), тде је реч о детету које непрестано „са очајањем“ пореди „апсолутну савршеност свога сна или своје успомене, и „несавршену савршеност“ стварности, и које од тога умире. „Сваки шут, каже туст, оно је покушавало да «нађе у несавршености околности случајни разлог свог равочарења“, и даље .., 4 не слутећи у самој суштити садашњости једну _ неизлечиву несавршеност..." Задржао сам се оволико на томе јер ми то изгледа као једна од основа на којој стоји и живи Шрустово богато дело,

пера