Покрет
68 покрет
Приликом крунисања Карла Хабсбуршког, 18. децембра 1916., Одбор је дао изјаву, којом тврди, да у „Карлу !. (М.) југословенски народ неће имати законитог владара, већ новог тирана“, —и Одборпоново „потврђује оно што је себи од свога постанка узео као циљ свога рада.... то јест, да треба одузети Хабсбуршкој династији све оне земље, у којима живи.. јединствени народ по крви а троименога имена Срба Хрвата — Словенаца, те га сјединити с Краљевином Србијом под славчом династијом Карађорђевића“.
Готово у исто то време, т. ј. 9. децембра 1917., Одбор се обраћа председнику Вилзону, објашњавајући му жеље и захтеве југословенског народа. У тој представци се каже: „Онако како је речено у политичкој декларацији од прошлога 20. јула, редигованој на конференцији одржаној на Крфу између Српске Владе и Југословенског Одбора, ми желимо да будемо уједињени у једну демократску и уставну државу са Србијом и Црном Гором, које су напучене народом исте расе, истога језика, истих осјећаја, истих моралних и економских интереса“.
Почетком 1918. год. кад је Лојд Џорџ, у свом говору од 9. јануара, ослобођење Југословена у Аустро- Угарској редуцирао на авшономије, Одбор је сматрао за потребно да против тога протестује доказујући у исто време, да се општи мир може обезбедити само потлуним ослобођењем потлачених народа, давши им право да „сами определе своју будућност“. „Југословенски је народ — вели се даље у том протесту — неопозиво санкционирао за себе тај принцип у Крфској Декларацији од 20. јула 1917., потписаној од Владе Краљевине Србије _ и од Југословенског Одбора, ауторизованог представника 8 милиона Југословена Аустро-Угарске и из колонија обију Америка и британских доминиона. — Ова декларација, којој је програм одобрен од пјелокупнога нашег народа, поставила је као нераздвојну цјелину проблем потпунога одцјепљења нашега народа од Аустро-Угарске и његова уједињења са Србијом и Црном Гором у једну државу, на основу демократских слобода и једнакости права“.
=
Може се приметити, да Југословенски Одбор није био ауторизован да говори у име „осам милиона Југословена“ Аустрије и Аустралије, Угарске и Канаде и да, према томе, његови погледи на народно јединство нису били погледи тога народа. Потребно је, стога, видети како су ову ствар схватали истински представници народа, а не случајни емигранти. У јесен 1918. Народно Веће било је такво Народно Представништво. У њему су заступане све странке са наших територија под АустроУгарском, — све, не изузимајући ни радикално крило социјалистичке партије које се касније развило у комунистичку странку, ни радићевце. Издвајала се једино Хрватска Странка Права (франковци), али и они само за десет дана, јер је већ 29. октобра признала Народно Веће за легитимно Народно Представништво и сагласила се с његовим одлукама. То Народно Представништво у првој својој декларацији од 19. октобра 1918., дакле два дана после оне изјаве Министра-Председника Србије, којом се Хрватима и Словенцима оставља на вољу да се користе својим „правом самоопределења“, објављује као прву тачку својих „темељних захтјева“ ово:
[. Тражимо уједињење цјелокупног нашег народа Словенаца, Хрвата и Срба на читавом његовом етнографском територију, без обзира на ма које покрајинске или државне границе, у којима данас живе — у једну јединствену пошпуно суверену државу, на начелима поли_тичке и економске демокрације, што у себи садржава докидање свих социјалних и економских неправда и неједнакости“.
Дакле, још пре него што је дошло у контакт са званичним представницима Србије, Народно Веће се, на основу права самоопределења, изјашњава за сједињење са Србијом и Црном Гором (јер шо значи „уједињење... без обзира на ма које покрајинске или државне границе“). И касније, све до 1. децембра 1918. од њега, не од Србије долази иницијатива да се убрза спровођење уједињења. Излишно је
овде износити све његове „закључке“, „упутства“,
"“саопштења“, јер свеје то данас јелва разумљиво,
али поменућемо као карактеристичан предлог С. Радића од 24. новембра 1918., о организацији државе. Ово му је текст:
„Етнографски јединствени, са хисторијским, културним и политичким развојем на три племена подијељени народ Словенаца, Хрвата и Срба, ствара на темељу народнога · јединства и народно-племенске равноправности заједничку савезну државу на цијелом својем етнографски непрекинутом подручју, с овим привременим уређајем:
1. Врховну власт у заједничкој савезној држави имају три регента, а то су српски насљедник пријестола, хрватски бани предсједник Словенског Народног Света. 2. Регенти имају заједничку савезну владу, коју сачињавају три министра : за вањске послове, за народну прехрану и народну обрану. 9. Ово заједничко савезно министарство одговорно је народноме или врховноме вијећу Словенаца, Хрвата и Срба, у које српска Народна Скупштина, хрватски Државни Сабор и словенски Народни Свет бирају по 10 чланова, босански сабор 4, црногорска скупштина, и далматински сабор по: 2, Војводина и Истра по 2 члана. 4. За све послове који нису изричито придржани заједничкој савезној влади, постоје државне аутономне владе за Словенију, за Хрватску, те за Србију и Црну Гору, те покрајинске владе за Босну и Херцеговину, Далмацију и за Војводину. 5. Државне, дотично аутономне покрајинске владе, одговорне су дотичним саборима, Народним Скупштинама и Народним Вијећима овако: словенска влада Словенском Народном Свету, хрватска влада Хрватском Сабору, српска влада српској Народној Скупштини, босанска влада Босанском Сабору, далматинска Далма' инском Сабору, војвођанска влада Народном Вијећу за Војводину“.
И Г. Радић је, видимо, у основ свог куриозног пројекта узимао народно јединство, и њему је тада, овај етнографски јединсшвен народ само „хисторијским културним и политичким развојем“ подељен на шри племена, што ипак не поништава народно јединство кад оно може да буде темељ за стварање једне заједничке државе. о