Покрет

покрет 109

ност може бити само плод њиховог неосећања, дакле несхватања ствари о којој суде. Какву моралну снагу 'може имати пресуда таквог суда»

Европа, то је променљив скуп држава. Свакој од њих позицију је одредио рат, некој бољу, некој гору. Али ни једна не сматра ту позицију за дефинитивну: у том је слабост, али и снага Европе или, тачније говорећи, снага беле расе. МИ зато морају пропасти сви покушаји који иду за тим да се стање једног извесног историјског момента перпетуише, учини сталним. Ни једна европска држава није нешто завршено; свака мисли на даљи развој, и кад је најскромнија мисли бар да одржи оно што већ има. У истини, не зна се за народ који би признао потребу рестракције подручја које држи. А та подручја су кадгод исто што и површина наше планете; други пут опет то подручје не иде преко језичких граница једног народића. Енглези, на пример, држе да морају имати под својом контролом читаво Средоземно море; они то крсте друкчаје: кажу да морају имати слободне везе са Истоком. Нама, за сад, те њихове претенсије не сметају. А не сметају нам зато што смо још слаби и што не смемо да се појавимо на мору.

То је случај и са Грцима и Турцима, а до пре неколико деценија био је и са Италијанима. Али данас је већ Италијанима несносан тај привилегиј Енглеске по коме она — не знаш зашто — господари Средоземним морем. А сутра ће истим Италијанима, у колико им није већ данас, исто тако бити несносна и Монрова „доктрина“, која се изражава познатом флоскулом: Америка Американцима. Та флоскула у пракси значи: читав континент Америке под контролом Сједињених Држава ! Зашто тако треба да буде, — то питање, вероватно, није збуњчвало ауторе пројекта о разоружању Европе.

Дакле, од најновијег американског пројекта за одржање мира и редукцију наоружања Европа ће видети, вероватно, мање користи него што је од Вилзонова Пакта Друштва Народа. Но као што Вилзонов неуспех није одузео храброст упорним људима да траже рецепте за онемогућење ратова у будућности, тако неће ни евентуални неуспех Блисова плана: после његова пројекта, искрснуће нови. Европи је суђено да, између ратова, стално тражи начин за осигурање мира. До сада га још

није нашла. Р. Н.

БУДА

— Вук! Вук! Вук!... разлеже се граја босеи прљаве дечурлије на једној од метохијских раскрс: ница, опазивши Ибра Шашорогу где се климата као расушена чатрља и вучки поскакује у ходу на прстима и не додирујући петама земљу, тако да је збиља, издалека, још кад би се посагнуо напред, веома личио вуку. Отуда му и надимак.

— Ко Вук» Вук вам се меса напотез0!... раздре се Ибро као разјарен медвед, па се накупи каменица у обе шаке и заокупи гађати децу. Стаде звизда облућа као из праћке; а деца се, цичећи и „дерући се, разбежаше као препелице, посакриваше иза зидова и јаружина, и продужише и даље, свако из свога заклона, викати:

= Вук! Вук! Вук!...

Видећи да не може изићи на крај с толиком цимиротијом, Ибро стиште врат у рамена и, пукћући на нос као разљућен шарган и псујући све што му на језик дође и деци и чаршији и ономе ко га је први назвао „Вуком“, откаса својим вучким кораком уз улицу ка главном пазару.

— Ха, ено „Вука“!... зацика један болтаџија са првог ћепенка, испред кога наљезе Ибро, и показа прстом на њ. Присутни прснуше у смех.

Ибро се, љут као рис, саже и дочепа први облутак који му се интра пред ногама; и таман замахну да њим гађа и болту и болтаџију и ма ког од

оних што му се ту смејаху, док се осу са свих страна из свију дућана уоколо:

— Вук! Вук! Вук!...

Ибро се окамени; обеси руке низа се; стаде се ссвртати око себе као вивак и обртати на петама као радиш; па, видећи да сва чаршија зида и теферичи на његов рачун, испусти зипу из руке, стиште врат у рамена, погну се главом и целим трупом унапред, размаха се ручетинама као сухим гранама, и, сав позеленео од једа као кукурек и тре-

сући се од дерта као грозничавац, отрча правоу хућумат.

Сав задихан као да га хајдуци терају, улете пред њим, и завапи из свега гласа:

— Хај, помагај, царски већиле, за Бога и свеца Мухамеда и за царев хљеб!.. Оваки зулум није, валај, настајо над једнијем иксаном и правијем чо'јеком, к'о што је на мени, откад је Алах свијет јаратис'о... Зар мене, царева сина и хаки муслимана, да вабе „Вуком“, пексин- именом које се салте курјацима и ђаурима даје, 47... Но ја ли ми џевап даји, ја ли ћу — један ти Бог а једна ти је божја вјера! — прије сутрашње зоре посред Црне Горе, па крс' на се а прасе преда се; те кад сам „Вук“, нек' сам баш једном вук! И тешко г онда свакоме ко ми на реп нагази, а ни тебе га, бели, првоме неће бит потаман!!...

ВИЛКО ГЕЦАН: ГЛАВИЦА

— Саул, џанум! Саул, Ибро! Све ћу ја то, бива, лијепо укарарит". Ни бриге те. Иди, демек, и бидни рахат: у здравље царево и царског мелџиза, нико