Покрет

покрРЕТ 99

Пустио да му ветар Јадрана милује мудру главу. Лобања се сија као у одговор наочарима и осмеху зуба и лица. Да ли је главу обријао за казну што је већ почела да ћелави, или да би она пословица о женској и мушкој коси и памети остала у истој сразмери, то још није научно испитано.

Дакле, господин доктор је избријан, омален, носи наочари, има поврнуту отворену јаку на беспрекорно чистој кошуљи, глас му је мало, мало женски нежан, алн му је интелигенција, воља и вредноћа мушка и то плус мушка.

У тако пријатном друштву и најдужа путовања прођу неосетно и сврше се фрапантно брзо. Од свих предела остала им је у души пучина са безбројним малим валима без пене, који су пријатно љушкали велику лађу и учено друштво у њој.

Друштво је стигло своме циљу и, свршавајући важне послове, грабило и по коју забавицу, задовољство, шетњу. То се догодило једнога дана кад су се рузмарином ограђеном стазом пели уз једно лепо брдо над морем. Шта се догодило Управо се ништа није догодило, на жалост. Само то да се у једном већем друштву опет нашао оно мало друштво. Један мали круг у великом кругу. Мучно би било одатле изићи. Али је неко ипак изашао.

Пели су се и загревали, јулског дана на мору, ходом, разговором и лепотом природе. Борова шума је мирисала на исцељење свих чежња, клупе су нудиле хлада и одмора, али је друштво пожртвовно ишло напред, пело се све више. И видик је бивао све већи и све лепши. Црна млађа госпођица била је тужно задивљена, старија радосно усхићена, а господин професор је зачудо био зловољан мада

је обожавао природу скоро исто као и Француску.

Беле степенице. Тераса. Божанствена панорама у којој се страсно грли плаво море са црним брдима острва и копна, окићеним селима и градом. То није последња тераса, а друштво је већ уморно. Црна млађа госпођица наслони се на бели наслон терасе баш поред господина ожењеног професора који има пијетет према свему што је француско. Око њих је било пуно друштва. Велики круг је био одушевљен и широко је опкољавао мали круг. Госпођица га нешто запита. Доктор се обазре по дрвећу, да види која је то тица зацвркутала. Она понови питање. Он не одговори, као да је престао разумети француски. Само је погледа. Преко његовог лица пређе једна сенка. Небо је било ведро. Та сенка пређе и на њено лице и утону јој у очи које посташе мрачне и тајанствене као море у ноћи. Тада се професор сети да доле у томе граду што је у дивној понизности клечао под планином има у неком одбору неку седницу на коју је био сасвим заборавио. Рече две речи друштву и, као срна коју је успут уплашио, стрча низ лепо брдо, не обзирућу се на дискретне позиве клупа, на мирис црногорице, на јединствене слике и видике. Свега га је обузела одборска седница.

Старија госпођица погледа зачуђено млађу и постави јој кратко питање. Млађа не одговори, не чу га, толико се душом задубила у пучину, толико се задубила да није осећала како једним јаким белим зубом гризе своју румену пуначку усну која једино још на њеноме лицу није била поцрнела од сунца. Другарица је остави; она ју је познавала,

Један млад глас рече:

— Јадан човек. Овакву лепоту и овакво друштво оставити ради једне седнице.

— Дужност пре свега! — рече један стари учени господин. И додаде: — Он је прилична фантазија, али је врло ваљан радник.

И сви пођоше опет узбрдо.

Госпођица престаде да гледа море тек кад остаде сама. Прену се, погледа низ брдо, стаде се нешто предомишљати, па онда потрча за друштвом уз брдо. Чинило јој се да ехо у брду понавља три речи једнога досаднога старца.

Да ли би се то тако исто догодило и у обожаваној Француској»

П, Прича о господину који је рекао да неће да путује, па је путовао

Господин с наочарима, са избријаном главом, са мало женски нежним гласом и са мушком вредноћом и вољом кулио је једаред сам себи сребрна дугмета за маншете. Она су му се тада само допала, а после их је заволео. За време пута он је свраћао у један лепи стари град да види знаменитости и старине и да се као културан човек у хотелу опере, расхлади и одмори, јер је лађа била препуна и није се могло мислити ни на какав комодитет. Ту се догодила несрећа. Десило се некако у журби да он заборави и своје маншете и своја сребрна дугмета која је сам себи купио и која је волео. Није никакво чудо да он уопште нешто заборави, али је чудо да је заборавио баш дугмета. Професорска расејаност је већ банална, али је овога пута била трагична. Господин је тек у лађи видео да му те драгоцене ситнице нису на рукама и умало није скочио у море, да отплива натраг и да нађе дугмета. То би се свакако догодило да на палуби нису биле и две црне госпођице. Због тога је француска конверзација изгубила нешто од францускога духа. Нико није знао због чега је господин доктор постао сентименталан. Неки су мислили да се колега поред толиких колегиница сетио своје госпође која је остала код своје куће и зажелео двојице синчића. ЈЉуди су већином и увек ће бити већином прозаични. Не«и од колега и колегиница су мислили да је професор просто заборавио да је ожењен и да се заљубио у млађу црну госпођицу. И пакосног света је увек било и биће на свету.

Другога дана пошто су пријатељице сишле са брда и професор одседео седницу у одбору, нашли су се баш сасвим случајно при шетњи на обали. Као да ништа није на било, јер ништа и није било, говорили су о припремама за сутрашњи излет у околину, опет морем и опет у једно место пуно старина и знаменитости. Подразумевало се већ да ће сви ићи. Па ипак млађа црнка, на несрећу, забацивши своју кратку косу упита Бог би знао зашто:

— Господине докторе, хоћете ли и ви сутра с нама на путр |

— Нећу — одговори он одлучно.

— Зашто, колега, — рече старија госпођица — да немате опет какву седницу>

— Не, већ немам воље да идем. Пуна ми је већ глава тих површно виђених знаменитих старина.

Било је примесе туге у његовом женски нежном гласу.

кесе аије