Покрет

покрет

ШП. Прича о господину који много воли своја сребрна дугмета

Зашто црне госпођице вису ишле у оно лепо мало место где је имало да се види ретких старина и знаменитости то је остало тајна. Уосталом из овога краснога приморскога града лађе сваког дана иду на све стране, а знамените старине стоје све на истоме месту. Ко није данас путоваће сутра.

Заиста одмах сутрадан велико културно друштво је предузело једну велику шетњу по мору на не баш великој лађи, велику шетњу на два острва, велико задовољство које се не жртвује лако. Пошло се рано ујутру, а имало се вратити доцкан увече. Сви су ишли, бар се неко време тако мислило да су сви на пароброду, да нико није изостао. То је било само зато што нико није речима тражио господина доктора и професора. Тражио га је неко очима, али то нико није видео. Ипак кад су познаници видели да су црне госпођице ту и кад су видели да је бела плава госпођица ту, тек су онда опазили да њега нема.

И међу ученим људима се праве разне претпоставке, то је уосталом сасвим на своме месту. Једни су били мишљења да се оригинални професор посвађао са црном госпођицом, па, кад она иде, он не иде и обратно, Други су се просто љутили на његг. Сви су, дакле, хтели не хтели, мислили и говорили о њему.

Он је то и хтео — тако је говорила плава смела дама. — Зар није уображенр Одрећи се оваквога пута само да не буде као други. да падне у очи, да изгледа оригиналан. А јуче је рекао да хоће данас да путује.

Црне госпођице су ћутале. Но убрзо и они који су говорили заборавише сасвим на њега. Имали су пречега посла: море им је обратило пажњу само на себе. Лађа је изишла на пучину и наишла на велике валове који су бацали бесне пене и као лоптом играли се не баш великом лађом у којој је било велико учено друштво.

Али нама није циљ да пратимо лађу по опасном путу; ми волимо вале лаке плаве и без пене која не донесе никакво зло, само пријатно љушкају човека. Нас се сви ови многи људи не тичу; наша прича је прича о чевеку који воли своја дугмета. Наша је дужност да идемо за њим.

Дакле, шта је било са господином професором који путује кад каже да неће да пугује и не путује кад каже да хоће да путује»

Прво, хтео је да остане мало сам са собом. То је њему увек било врло пријатно, нарочито после каквог састанка са већим друштвом. И друго, није више могао без својих дугмета. Овога пута није преварио: путовао је и он — али на сасвим другу страну. Сео је у воз и отишао да тражи своја дугмета и маншете. У гостионици малога старога трада његове маншете и сребрна дугмета били су већ спаковани и чекали његову дописницу са адре(сом, па да му одмах буду поштом послани. Честити хотелијер му је показао и један кишобран који се ту чува и који је неко заборавио још 1913. године. Пошто је казао пуно љубазних речи томе ретком човеку и љубазно кроз наочаре се нагледао својих "лепих дугмета, професор их је ставио на руке (не, више их никад нигде неће заборавити!) и пошао У „Јадранску Пловидбу“. Онај пароброд са ученим

101

друштвом имао се вратити са два острва тачно у десет сати и један минут. Зато је професор желео да свакако пре тога времена, макар мало пре, а никако мало после, стигне у град велике мисије и да тачно у десет и један минут сачека своје познанике, да их он један једини, јер једини је остао, дочека и обрадује, све своје познанике и пријатеље, а нарочито лепе црне госпођице, и још више ону млађу према којој је имао француски пијетет и коју већ два врло дуга летња дана није видео.

А дотле, до десет и један минут требало је да остане сам са собом, што је он врло волео, а што му је у последње време слабо полазило за руком. Отишао је, дакле, у Јадранску Пловидбу, представио се као доктор и професор, наговестио је у

ВИЛКО ГЕЦАН: У БАРУ |

којој научној мисији путује — историју са дугме- | тима је прећутао као професионалну тајну — и успео | је да добије једну лађу која ће стићи нешто мало | пре од оне која стиже у десет сати и један минут. |

На крову лађе био је сам у дугачкој платне- | ној столици. Предао се пучини и пучини својих мисли. Миловао је кроз стакла својих наочари своја | мала сребрна дугмета и огромни плави простор Јадрана. Гледао је како сунце залази, како тоне у | море, и чинило му се лепо као једно његово пренебрегнуто осећање. Бакарне и златне боје су се разливале по небу и по води и нека неисказана милина плавила је његову душу. И уживајући потпуно у својој самоћи, нехотице се окретао да види | да ли негде ту близу има каква лепа жена која | заједно с њим гледа сву ту лепоту. Био је потпуно | сам. Онда је замислио да је то његова јахта на | коју се повлачи кад хоће да је сасвим сам, и назвао је јахта „Самоћа.“

ЈЂубав према дугметима била је задовољена, | жеља за самоћом била је задовољена, али племе | нит човек не може дуго да мисли само о себи. Ода- | вао се маштању какву ће радост и изненађење иза-