Покрет

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 33. и 34.

29, НОВЕМБРА, 1924. Г БЕОГРАД

ЗДРАВ СКЕПТИЦИЗАМ

Страх је, у извесним приликама, отац победе и успеха. То се тако јасно видело, прошлог месеца, у изборима у Енглеској. Као што се зна, бољшевици су се толико џапали — јер друкчије се не може крстити оно што они зову револуционарном пропагандом — и толико су ефектно претили да су најзад, на своју штету, успели озбиљно поплашити енглеске масе. Не, разуме се, политички свесне, то јест у партијске пукове сврстане масе, него оне неорганизоване и индиферентне, које, обично, остају изван партија или су с њима само провизорно и под нарочитим погодбама. Али ове пасивне гомиле чине главнину Његовог Гласачког Величанства! Не водећи рачуна о том факту, бољшевици су били толико нерасудни да, својом агресивношћу, баш ту, у изборима пресудну војску исшерају на гласање, и тим су омогућили консервативцима победу каква се не памти. Сасвим природно: све оне безбројне статистичке душе и пореске главе мушког и женског рода, које живе од Библије и отужно пристојних романа, појурише да одбране себе, свој дом, своју скромну уштеђевину, своју земљу и своју веру од опасности која им прети а која доноси ужасе револуције и анархије, покоље и отимачине, уништење породице, морала и религије, реквирисање жена и безброј других страхота о којима се слушало или, у фрагментима, читало да их је бољшевизам донео Русији. Та поплашена војска подигла је број консервативних гласача од 5,417.000, колико су добили кандидати ове партије у изборима прошле године, на 7,768.000.

Наравно, паника добрих грађана британских била је прилично безразложна. Јер, и да су победили лабуристи и да је остала Мак Доналдова Влада, ствари у Великој Британији би се, по свој прилица, у главном развијале онако како ће се развијати и под Владом консервативаца. Штета коју би, можда, Енглеска претрпела под администрацијом Радничке партије долазила би једино од недовољног искуства те странке у државним пословима. Додуше свет изван Енглеске, за Владе лабуриста, није могао запазити то неискуство њихових државника. Некоја питања из области спољне политике, на пример, они су решили, или упутили ка решењу, тако да су добили признање и од својих консервативних противника, Али Енглези и за те ствари, као и за друге, имају своју специјалну меру!

а смо ми нешто слични Енглезима, или да смо способни да се поводимо за њиховим примером, и ми бисмо морали бити у паничном страху уочи сваких избора па, дакле, и данас. Јер, код нас је све под питањем и све је на коцки. То се стално говори и понавља, и то не од стране неких који не мере речи. Имамо партије, бројно врло моћне партије, које чак тврде да су већина у народу, а које, судећи по њиховим програмима и тенденцијама, неће од ове данашње државне зграде оставити ни камен на камену, чим добију могућности да се баце на своју рушилачку работу. А ту могућност, по њихову уверењу, даће им већ ови садашњи избори,

Дакле, шта нас чека од 8. фебруара наредне године, ако су ове наде рушилаца иоле основане» А да оне нису без икаква основа о том је излишно трошити речи, после резултата избора од 1920. и 1928. године. Према томе, да се замислити изборна победа Г.Г. Радића, Спаха, Корошца, Џемијата, Немаца, Меџара итд. А онда» Озда нас чека један период државних удара, детронизовања Владара, генералских пронунсијамента, буна, цепања и племенских и верских разрачунавања, грађанског рата и свих невоља које га прате. Све је то у изгледу, у најкраћем времену, још пре Сретења!

Мрачна будућност!

А, ипак, нико, апсолутно нико у свом приватном животу, не на партијским зборовима, не стрепи од те будућности и толиких опасности које су, по овој логици, ту на дохвату. Што је најкуриозније, најмање страха показују баш они који би у овим опасним временима били највише изложени: политички прваци и они који то (кад год и на силу) хоће да буду! У потресима какви су ови који нам, по партијским програмима, предстоје, најбоље пролазе људи који остају невидљиви. Само изузетне, хероичне личности у таквим приликама добро се осећају у првој линији. Међутим, код нас, навалише у прве редове читави батаљони, и све партије заједно нису у стању да задовоље безбројне амбиције! И Национални и Опозициони Блок подједнако су у неприлици са армијом посланичких кандидата. Значи, сви ти људи, који се сада бију по партијским конференцијама, и под цену највећих опасности хоће да играју историјску улогу: да буду чланови Скупштине која ће збацити Краља или бранити Монархију против Револуције... Довољно је бацити један поглед на ту кандидатску гомилу па да се одмах уочи сва апсурдност такве помисли! Отимање за посланички положај најаснији је доказ да наши будући закочодавци свој посао не замишљају особито теготним, још мање опасним. Према томе, и оне страшне ствари које се имају да збуду између Божића и Поклада биће да су уображене: то је истинско убеђење и оних од којих треба да дође иницијатива за катаклизму, — оних

који су, данас, по свом политичком ставу, „весници буре“. Један од таквих весника је и познати др. А. Трумбић, бивши председник Југословенског Одбора и наш први Министар Иностраних Дела, човек који је, после слома Србије, у фебруару 1916., из Париза тадашњем Регенту нудио Круну у име свих Срба, Хрвата и Словенаца... Г. Трумбић је сада (тачно: 23. новембра) отишао у републиканце и примио Г. Радићев програм. И, наравно, сматрао је за потребно да на неки начин оправда своја ранија монархистичка убеђења. То је било у толико потребније што је баш он један од аутора Крфске Декларације која је нашој држави дала монархички облик још пре него што је ова и постала. Декларацију је Г. Трумбић бранио врло искрено и, разуме се, исто толико и успешно. Јер, ево како су:

по његовим речима, стајале ствари, за време рата,

Атари