Покрет

128

покрет

„Страшна трагедија је пријетила хрватском народу и његовој земљи, Побједи ли Аустрија са својим савезницима, било би зло занас. Не побједи ли и начини бијели мир, била би морала Аустрија вјероватно изгубити нашег територија на мору на корист Италије и Србије. Италија је ушла у рат због нашег Јадрана, Србији се признало право излаза на море. И у случају бијелог мира вјероватно

је, да би једна и друга држава као непријатељице Аустрије биле се прошириле на Јадрану, гдје је не једно, него оба плућа хрватског народа. Ампутацијом тог органа нашег живота угрожена би била егзистенција хрватског народа“. „Требало је, сасвим правилно закључује Г. Трумбић, тражити одбрану у солидарности са Србијом на страни Автанте, да у случају њене побједе имадемо уплива код ријешења питања која се нас тичу“. „Крфска Декларација је, понавља Г. Трумбић, помогла да се спаси што је било угрожено...“

Тако је: Крфска Декларација је помогла да се спасе што је било угрожено, — и кад је Г. Трумбић данас одбацује као излишну, значи да ништа није угрожено и да ништа не треба спасавати. Никаква опасност, дакле, не прети хрватском народу и његовој земљи од Г. Трумбићева републиканства. Међутим, ако би у истини дошло до остварења Г. Радићева програма, који је данас и Г. Трумбићев, то јест ако би дошло до издвајања независне хрватке републике, што има за претпоставку слом ове данашње државе, опет би за хрватски народ настала ситуација каква је била после уласка „Италије у рат — само с том разликом што сада не би, као некад, било одбране Савезника на основу со лидарности са Србијом. Могућност ове нове „страшне трагедије“ Г. Трумбић, очевидно, сматра нереалном, па се с тога мора узети, да он и Г. Радићеву политику којом би се, кад би успела, пред Европу, што ће рећи у главном пред Италију, изнело хрватско питање, схвата на свој начин. Г. Радићев програм

може добро да послужи политичкој каријери, и

зато се прима, и дотле се прима, и од Г. Трумбића, а и од толиких њему сличних републиканаца. Али кад би се, по несрећи, на овој нашој територији развиле ствари тако да постану неизбежна нова разграничавања, несумњиво је да би и тада Г. Трумбић, као што је и 1917., — и као што је и Г. Радић, и сва данас републиканска Хрватска Заједница, године 1918. — опет тражио спас преко какве Декларације и солидарности са Србијом. Данас он, с правом, налази да може бити слободан од таквих брига, и зато је његов одлазак у републикански табор доказ његове вере у стабилност ове државе.

Али вера политичара је једна безначајна ствар; што је важно и што је пресудно, то је вера оне неполитичке народве масе, — оне која је на дан избора 29. окт бра појурила да спасава Енглеску од „бољшевизма“. Код нас је та маса спокојна „као мирно јутро у прољеће“. Спокојна је подједнако и тамо где је, по својој партијској боји, антидржавна као и тамо где је државотворна. И остаје неузнемирена на све апеле и покличе о опасностима које табоже прете држави и нацији. Она, просто, у те опасности не верује, јер их не осећа, и зато сва црна прорицања прима или равнодушно или са крајњом скепсом. Примечу се избори, који по фор-_ малистичком схватању могу да даду катастрофалне резултате, али на народно расположење то остаје без утицаја. Јер народ не суди формалистички... Он осећа да је животом везан за ову државу и природно је што не верује да ће ту везу моћи олабивати или раскинути једно конфузно гласање. Избори ће бити и проћи, и после 8. фебруара живеће се као и дотле, а прорицане катаклизме оставиће, можда, трага само у реторици изборних агитатора. То је убеђење народне масе, којој она даје израза својим свакидашњим стваралачким радом. Најтеже што нам може донети 8. фебруар, то је да евентуално учини неизбежним нов апел на народ.

Али и то ће семоћи поднети.

ЕВРОПА И НЕВОЉЕ НАШЕГА НАРОДА У ТУРСКОЈ

(1860)

На неколико дана пре потписа Париског Уговора, обнародован је (25. Фебруара 1826.) један свечани акт султана Абдул Меџида, познат у историји под именом „Хати-Хумајума“.

Из жеље да „усрећи своје поданике“, султан је тим актом обновио сва стара и обећао многа нова

права свима својим поданицима. Потврдио је гаран-_

тије из Хатишерифа од Гулхане (1839. г.) свима поданицима царевине, „без разлике сталежа и вере за безбедност њихових личности и њихових имања и за очување њихове части“. Обећао је „енергичне мере за осигурање потпуне слободе свакој вери“. Завео је суђење свих трговачких и кривич :их дела између муслимана и припадника других вера пред мешовитим судовима и признао и немуслиманима право сведоџбе пред судским властима. Укинуо је казне телесним мучењем. Изједначио је муслимане и припаднике других вера у погледу војне службе. Обећао је да ће закони против корупције, глобљења и утаја бити примењени на све поданике царевине без обзира на њихов сталеж или положај...

Али, 30. Марта 1856. потписан је Париски Уговор. Чланом 7. тога уговора све Велике Силе узеле су на себе обавезу да ће поштовати независности целокупност Турске Царевине и да бе сваки акат, који би ишао против тога, сматрати као „питање општега интереса“. Осим тога, Француска, Аустрија и Енглеска потписале су, убрзо за тим (15. Априла) једну специјалну конвенцију, којом су солидарно зајамчиле независност и целокупност Турске и обавезале се да сваку повреду одредаба Париског Уговора сматрају као повод за рат.

Начела која су изложена у Хати-Хумајуму била су несумњиво веома напредна; њихова примена довела би Турску у ред културних држава. Међутим, поменуте одредбе Парискога Уговора и конвенције од 15. Априла дале су султану у напред једну врсту разрешнице и тиме је већ било стављено у пи“ тање да ли ће турска влада хтети да изврши дата обећања. После искуства, које је стечено још од 1839. — обнародовање Хатишерифа од Гулхане у то се с правом могло посумњати.