Покрет

покрРЕТ 129

И, одиста, ствари у Турској продужиле су тећи ранијим током и после обнародовања Хати-Хумајума и Париског Уговора. Обећане реформе остале су и том приликом, као и раније, „мртво слово на хартији“. Владама Великих Сила стизале су и даље тужбе хришћана из разних области европске и азијске Турске против незаконитости, глоба и разних насиља које су над њима вршили разуздани муслимани, закупници пореза, аге, спахије па и саме турске власти. Такве тужбе стизале су нарочито руској влади.

Услед великога броја таквих тужаба које јеу току последње три године примила, руска влада одлучила је, у пролеће 1860, да изађе из резерве, у којој се држала од потписа Париског Уговора (1856) и да у Цариграду учини један енергичан корак у корист хришћана у Турској.

У једном поверљивом разговору, који је имао, крајем Априла, с француским амбасадором у Петрограду, ккез Горчаков тадашњи руски вицеканцелар саопштио му је ту одлуку руске владе. Војвода од Монтебела сматрао је један такав корак као врло опасан. Из страха да се Русија, ако га сама буде предузела у Цариграду, не заплете поново у ратс Турском, као 1853., француски дипломата је употребио сав свој утицај да одврати руску владу од те намере. Његови савети нису остали безуспешни, У Петрограду је тада решено да се, место засебне акције Русије, припреми заједничка интервенција свих Великих Силау Цариграду, у корист хришћава. 4, Маја 1860. састали су се у кабинету кнеза Горчакова амбасадори француски и аустриски и посланици енглески и пруски у Петрограду. Руски вицеканцелар, који их је био сазвао, изложио им је очајан положај у коме се налазе хришћани (раја) у Турској, нарочито у Босни и Херцеговини, навео је масу недела које врше муслимани, очајање у које су услед тога пали хришћани, труд који је руска влада уложила да их умири и да их уздржи од сваког акта, који би могао нарушити јавни мири послужити као знак за општи устанак раје против Турака. У исто време он их је уверио да је све те жалбе достављао руском посланику у Цариграду, с препоруком да их саопшти Потри и да поради да она сама нареди строге извиђаје и да примерно казни кривце, али да су сви ти кораци остали без икаква резултата.

После краћег већања постигнут је у главном споразум и састављена је једна декларација. Она је гласила овако: 1. Пет Великих Сила изјавиће одмах да не могу даље трпети садање стање у хришћанским покрајинама Турске Царевине; 2. тражиће да један Портин комесар, уз помоћ конзула пет Великих Сила, изврши извиђај на лицу места ради констатације факата, — нарочито у Бугарској и у Босни и Херцеговини — и ради казне криваца; 3. тражиће да се изведе једна организација, која ће ићи на то да хришћанским покрајинама Порте да поуздана јемства да ће праведне жеље становништва бити задовољене и да умири Европу у погледу евентуалних заплета који дирају у њене опште интересе а тако и интересе Турске!.

! Граф Тун графу Рехбергу Ротенлевеу. Петроград, 4. Маја 1860. Бр. 16. (државна архива у Бечу). Пе )

На новом састанку, који је одржан 6. Маја, кнез Горчаков изјавио је да ту декларацију прима као свој предлог и замолио је присутне представнике Великих Сила да га својим владама саопште и да пораде да га оне усвоје2.

Убрзо затим почели су стизати одговори поменутих влада, повољни у погледу прве две тачке декларације. Такав је био одговор бечког кабинета. Сличан је био и одговор француске владе. Она је, поред тога, тражила да корак у Цариграду буде само заједнички корак свих пет Великих Сила.

Међутим, у току тих преговора прибранису у руском Министарству Иностраних Дела подаци о невољама које су,утоку последње три године, преживели хришћани у извесним крајевима европске Турске, и саопштени су представницима Великих Сила у Петрограду“.)

Повађени из извештаја руских конзула и писама виђених људи, нарочито свештеника из тих крајева, међу којима се истиче Фратар Недић, калуђер манастира Сутјескеу Херцеговини, ти подаци дају језовиту слику насиља, које је наш народ у то доба подносио. Мако тај мемоар није потпуно ни критички сређен, он је ипак толико важан и инте: ресантан да заслужује шири публицитет.

По паду Босне и Херцеговине у Турске руке =— разлаже се ту — аграрни односи у тим покрајинама претрпели су велике промене. Хришћанима, или боље немуслиманима, који су пристали да приме ислам остављена је њихова земља на слободно руковање. Што се тиче земље становника који нису хтели примити веру освајача, она је сматрана као добро султаново; остављено им је било да и даље на њој живе и да је обрађују али је знатан део прихода од ње био одређен за султана, за државу, нарочито за муслимане официре (спахије и др.).

Ти нови односи претрпели су такође знатне измене у току последњих векова. Оне су дошле услед честих промена муслимана који су уживали приход с тих земаља, услед њихове грабљивости, незаконитости локалних власти и неизвршења наредаба из Цариграда, услед изумирања и исељавања сељачких породица, досељавања нових и т. д.

Око половине прошлога века владао је у Босни и Херцеговини, у главном, овакав ред: кметови (сељаци, великом већином хришћани) обрађивали су земљу а аге (муслимани) уживали су известан део прихода од тих земаља. Односи између ага и кметова нису били једнаки у свима крајевима. Ага је давао кмету кућу или колибу, стоку, семе и алат потребан за обраду земље а кмет је био дужан дати аги шрећину жетве; или ага није кмету давао ништа од тога а примао је деветину само жетве јечма, пшенице и кукуруза и извесну количину масла, као и приход од ливада, али у том случају кметови су били дужни да кулуком обраде извесне делове земље, који су били резервисани за агу.

Прва врста односа владала је у средњој и јужној Босни и у Херцеговини, а друга у северној Босни, н. пр. у Крајини (Бањалучки и Бихаћки сан-

2 Исти истоме, 7. Маја 1860.

3 Препис тога мемоара саопштен је био и аустријској влади. Он је сачуван у државној архиви у Бечу, у фасцикли која носи наслов; Сопзјапипорје. Ехреа опз — Уапа. 1860.