Покрет

130

покрет

џак) и у Посавини (Тузлански и део Зворничког санџака), дакле, у најплоднијим и најнасељнијим крајевима Босне, у којима је хришћанско станов-

ништво било у огромној већини.

У северној Босни Муслимани су починили толике злоупотребе с кулуком и тиме толико изазвали жалбе да је Порта у току 1841. г. кулук укинула. Тахир паша, коме је било стављено у задатак да из: врши ту одлуку турске владе, хтео је извесну накнаду за укидање кулука дати муслиманима и наредио је да кметови, место деветине жетве јечма, пшенице и кукуруза дају трећину и да осим тога, даду агама половину косидбе. Кметови су одбили ту наредбу али су их турске власти принудиле на покорност: неколицина кметовских делегата, који нису хтели потписати ту нову наредбу, премлаћени су. Кнезови села Матића и Избри (градишка нахија) испустили су душу под батинама а друга двојица, Мика Недић из 'Толисе и Марјан Москал из Доње Махале остали су живи, али ужасно онакажени: њима је батином било разнето све месо, до костију, на табанима. |

. Међутим, наметнувши трећину, Тахир паша и

аге обећали су раји северне Босне да ће је изједначити с кметовима осталех савџака, који су од давнина толико давали 1. ј. да ће им дати надокнаду за искрчене земље и за подигнуте зграде и да ће

им у будуће давати стоку и семе.

Ни једно од тих обећања није било нигде испу_

њено. То је дало повода жалбама кметова из Кра јине и Посавине и њиховом отпору против плаћања трећине. Шта више аге су ускоро почеле тражити исплату не само трећине јечма, пшенице и кукуруза, него свих производа привреде њихових кметова. (Осим тога променили су начин купљења трећине. Место да одмах по свршетку жетве приме свој део, они су узимали за основицу „сенеде“ које су писали мултезими (закупници десетине) и у којима су они одређивали, по својој вољи, пре него што је жито пожњевено, количину жетве коју бе сваки се-

љак сабрати са своје земље. Ти сенеди, који су били писани на турском и које земљорадници нису могли разумети, толико су повећавали количину жетве, да су аге узимале од кметова не трећину, него половину а често и три четвртине стварне жетве.

Сва та факта потврдио је једном руском конзулу сам Портин комесар, Азис-паша, коме је, почетком 1858. год., било наређено да изврши извиђај на лицу места. Шта више Азис-паша је признао М. Омчикусу, аустријском агенту у Тузли, да узрок тешкоћа које су настале поводом трећине треба приписати једино локалним властима „које су радиле површно или су потпуно одбацивале многобројне жалбе раје“. Међутим, Портин комесар ограничио се на то да плаћање половине косидбе сведе на трећи део, али је у накнаду за то, захтевао од кметова да без резерве пристану на плаћање трећине од свих производа њихових добара, против које су раније протествовали. Олакшице које је Тахир паша био ставио у изглед остале су празна обећања. Делегати кметова, који су у први мах били потписали споразум који је предложио Азис-паша, појмили су убрзо -да је он ишао само на то да њиховим пристанком утврди систем злоупотребе који је руинирао рају у корист муслимана; они су протестовали и изјавили да свој потпис не сматрају као обавезу

за сељаке. Азис-паша их је тада бацио у тамницу, где су били стављени на највеће муке.

Непопустљивост турских власти и ага, који су почели силом наплаћивати трећину, изазвала је побуне у Посавини и у Крајини и исељавање хришћана у Аустрији. У Јуну 1858. г. тих је исељеника, по тврђењу аустријског генералног конзулата у Босни, било око 20.000 људи, не рачунајући ту жене и децу.

У Јануару 1859. г. Порта је наредила босанском везиру Ћани паши да пошаље у Цариград једну депутацију босанских муслимана и хришћана ради коначног решења питања о трећини. Та је депутација удешена на турски начин. Муслиманске депутате изабрали су везир и меџлис међу најфанатичнијим муслиманима; мећу њих је стављен и Сун Али Ефендија, најомрзнутији човек код босанске раје. Какав је био избор депутата хришћанскот становништва из пет босанских санџака може се ценити по овоме. Ћани пеша је позвао из сваке нахије сарајевског санџака по три човека не казавши им ни зашта их зове. Чим су стигли у Сарајево из јавио је двојици од њих, Матићу и Скерлету, које је сматрао као најпогодније и који нису ништа разумевали турски, да треба да иду у Цариград и да тамо даду одговор на неколико питања која ће им_ бати постављена. Везир је за тим наредио осталим позваним хришћанима да свак стави отисак прста на један акт, написан на турском, чија им садржина није била позната. Тај акат није био ништа друго него сведоџба потписника да је људе послате у Цариград једногласно изабрала раја сарајевског санџака: У Децембру, исте године, Осман паша, који је дошао за босанског везира на место ћани паше, добио је из Цариграда 600 примерака новог правил“ ника о трећини да их по наредби Порте разда становништву. Нови правилник потврђивао је плаћање трећине од свих провзвода које су обргђивали кметови а тако исто и планање половине или четвртине жетве у савџацима у којима односи између агам кметова нису били промењени реформом Тахирпаше, — али није било ни помена о олакшицама које су биле обећане оним земљорадницима који су имали да дају агама половину или трећину жетве (набавка стоке, земљорадничког алата, семена итд). Према томе било је извесно не само да те олакшице неће бити подарене у северној Босни, где ах земљорадници и поред обећања нису ни ужи вали, него да ће их аге укинути мало по мало ну осталим крајевима те области. Т

Нови правилник дао је месним властима много прилике за мешање у односе између ага и кметова. То мешање није могло ићи у корист хришћанског становништва, у толико мање што је месна власт била остављена меџлисима који су већином били састављени од најутицајнијих ага. У правилнику се налазила једна одредба која је неизбежно морала имати најтеже последице за земљораднике хришћане. Том одредбом поништене су биле све дотадање погодбе између ага и кметова и наређено је да се морају закључити нове које ће потврдити месна власт, Да би се могао оценити значај те одредбе, ваља имати на уму да су све раније погодбе биле засноване на условима повољнијим по Хришћане, пошто су кметови по правилу освештаном употребом

дужни били давати један део жетве само од горе