Покрет

152 покрЕТ

дама, држали су да бе основна начела на којима је _

био заснован Хати-Хумајум, као нпр. једнакост хришћана и муслимана пред законом, слобода хришћанске вере и безбедност личности и имања, бити више поштовани после публикације тога акта, који је свечано унет у европско јавно право. Али, тако није било. За хришћане тих области настали су још тежи дани. Сведоџбе хришћана против муслимана нису ни даље вределе пред судовима, хришћанска вера није била изједначена с муслиманском а случа-

јеви насилног превођења у ислам, нарочито деце и девојчица отетих од њихових родитеља, бивали су још чешћи. Месне власти и поједини муслимани вршили су и даље насиља над сељацима хришћанима, и злочини над хришћанима, као нпр. убиства, силовања, мучења, разбојништва нису спречавани нити кажњавани.

За доказ тога служи маса факата прикупљених само у времену од 1857—1860. г.

У јесен 1857. г. Васит-паша, управник Херцеговине, бацио је у затвор делегате хришнана из требињске нахије, који су били дошли да му поднесу жалбе против домаћих муслимана и арнаутских баши-бозука који су их пљачкали. У место да донесе правичну пресуду по њиховим жалбама, он их је назвао бувтовницима и принудио је хришћане из тих крајева да се с оружјем у рупи одупру тим разбојницима. Кад је Порта позвала домаће муслимане из Босне и Херцеговине да пођу против хришћана из Требињске нахије и околних места, она је поверила команду те војске Хаџи-Али-паши, који је као бањалучки кајмакам био отпуштен из службе због проневере државног новца и пљачкања становништва и који је доцније, као закупник порезе, постао

омрзнут међу босанском рајом. Један одред те војске стављен је под команду Заима Султановића, вође једне разбојничке лружине, чувене у том крају, који је недавно био пао у руке власти и који је, пред полазак те војске, нарочито био пуштен из затвора. Та је војска починила безброј насиља. Из извештаја руског консула из Сарајева, од 6. Фебруара 1898. г., писама калуђера манастира Доњи и једног писма које су хришћани из Зубаца, Крушевице, Драчевице и Шуме, упутили Хаџи: Али-паши и Хамзи-бегу, мудиру у Стоцу види се да је опљачкала манастир Доњи (код Требиња), упропастила манастирско имање у селу Дражиндолу и вршила разбојништва по хришћанским селима у требињској равници. Попа Мелентија Петровића из Радован Ждрела, који је · носио причешће једном болеснику пресрели су и истукли га, Неки Мустафа Сердаровић силовао је две девојке. Од сељака су отели коње, стоку, пшеницу и принудили их да за војску врше најтеже кулуке и том су их приликом стављали на муке.

У току последњих година у Херцеговини је више пута вређана хришћанска вера. Год. 1857. опљачкана је црква у Невесињу и нико од криваца муслимана није био кажњен. Исту судбину доживела је наскоро затим и црква у Стоцу. Манастир Косијерово, који је већ био опустошен 1852. г., поново је опљачкан 1858. г. И покрај старе привилегије о неповредности станова вишег свештенства православне цркве у Турској, мостарске власти повредиле су кућу херцеговачког православног митрополита и из ње извели попа Антонија из Невесиња и бацили га д затвор. Он је био оптужен као непријатељ вла-

уин, али та је оптужба потекла једино из зависти

муслимана према томе свештенику, чији је углед био велики у гој области. Год. 1859. једна гомила

фанатика порушила је манастир Довоњу, код Та-

'слице, који су калуђери раније били напустили,

услед кињења којима су били изложени од стране околних муслимана. 23. Јуна исте год. муслимани су профанисали требињску цркву. Они су у то време разбили врата једне цркве у околини Требиња и црквени олтар изрешетали оловом из пушака. Ти злочини извршени су на очи Дервиш-паше, коман· данта Турака у том крају, али их он није спречио. Тога пашу оптужили су херцеговачки хришћани за фанатизам и бруталност, којима је тешко наћи имена. У месецу Јуну 1859. г. он је наредио својим трупама да нападну на село Шабац, у коме су становали мирни хришћани; ухватио је девет сељака и бацио у затвор, остале је растерао, кубе је спалио а

храну и стоку сељака раздао војницима.

Ни у Босни није било боље.

Кад је Азис-паша, коме је био поверен један извиђај у Посавини, стагао у тај крај, хришћани су му означили, између осталих, Осман бега Чаваи је над њима вршио нај-

лића, као муслимана кој већа насиља. Паша га је преко месне полицијске

власти позвао к себи да себрани од оптужбе. Осман

је одговорио да не може доћи и на томе је и остало. Једна депутација хришћана из тешањске нахије која је, 12. Маја 1858. г., стигла у Сарајево да везиру поднесе жалбе, бачена је одмах у тамницу, по наредби самог Азис-Паше. У Јуну исте године трговац (Сава Бодо и једно дете исечени су у скопљанској

нахији а власт кривца није ни оптужила.

За време војне експедиције коју је ћани-паша, у лето 1858. г., био предузео у северној Босни, он је све делегате хришћана, који су били дошли да му поднесу своје жалбе, бацио у затвор. У Крајини (северозападној Босни) је поступао према хришћанима с највећом суровошћу. У том крају инспекција везирова стала је живота више од хиљиду људи; војници и баши-бозуци, који су били под његовом командом, исекли су велики број жена и деце у Јуну и Јулу. По повратку ћани-паше у Сарајево

хришћани из бањалучке нахије послали су му де путацију од двадесет људи. По наредби везировој баши-бозуци су их напали у близини Сарајева, ухватили петорицу и бацили у тамницу а остале растерали. У јесен исте године, Нуредин паша, кајмакам из Посавине наредио је хришћанима да плате трећину, како су аге захтевале и ако то питање још није било регулисано. Муслимани поседници, Хашим-бег из Тузле и Абди бег из Градашца почели су обилазити села у пратњи оружаних људи и купити трећину и том су приликом починили толико насиља да је тријестина сељака хришћана скочило у једном селу да се одупре њиховој самовољи. То је дало повода нападу муслимана у Посавини на хришћане. Они су опустошили цркву у Обровцу (Градашка нахија), спалили у том крају 200 хришћанских кућа и исекли 600 хришћана. Преко 20.000 хришћана пребегло је тада у Аустрију, а њих 230 везано је у ланце и одведено у Сарајево. Ћани-паша их је бацио у тамницу а неколицину од њих послао у Цариград да им тамо суде као бунтовницима. Ови несрећници морали су издржати тај дуги пут у сред зиме у пола обучени (један од њих имао је на себи само кошуљу)

ита тор о а арт па нити