Покрет

168

МА.

Код младости је исто као и код малених језера: док траје непогода и олуја, дотле је мутно а има и таласа, али чим дажд престане и сунце сине, оно је опст плаво и мирно, и на његовој се површини као у огледалу огледа околно дрвеће, облак какав, или путник, који је нагао над њега своје уморно и знојаво лице и тнажи окрепљења и снаге за даљи пут. Јер ето, није прошло ни неколико минута кеко се плакало, лупало о сто, из_ лазило жустро из собе, а сада већ, лица у свих су весела и насмејана, погледи отворени и искрени, а гласови и смех непомућени. Једини Антун, међу овима што су остали у соби, није учествовао у тој промени расположења. Он је седео непомичан у једном крају, уснице су му биле бледе и танке, и нетремице је гледао у Лену. Њега је изгледа и сувише заболео Лијеркин испад, тим болнији, што се није могао спорити. Једно-два пута само што се умеша у разговор са којом примедбом и оба пута некако јетко, разпражено, нервозно. После једче такве примедбе, пуне горчине и оштре, Димитрије се заустави пред њим:

= Збиља, када вас човек слуша како говорите, поред све своје добре воље, мора да се сагласи са мишљењем госпођице Лијерке. Какав сте ви то човек» Просто сам принуђен да жалим што сте такви...

= Не жалите! — узвикну одједном овај. Нимало ме немојте жалити! То је баш добро, више него добро! Пријатељство које почиње да се гради на сумњи и презирању увијек на крају изађе као најбоље пријатељство. Ја се нећу сада бранит. Ја се нећу нигда — а не само сада — правдат перке се ни најмање не осј ћам крив, али, ево, пред вама свима изјављујем: вријеме ће показати јесам ли ја такав каквога ме је Лијерка пред вама пред ставила, оли нијесам,

Поглед му се сусретне са Лениним. Она се смејала. ега то наљути.

·_— А знате ли, — упита он после малог колебања, — знате ли да ја знам узрок свега овога» Ја могу сада и да вам га речем. Све је то замршено и на први поглед чудновато, а у ствари јасно и просто.

Лена код ових речи устаде. И глас као да јој није био сигуран док је говорила;

— Господе Боже, опет намеравате да нам кварите расположење. Шта вам је вечерас наспело да толико много говоритер

После овога Антун не настави. Он уздахну дубоко и приђе отвореном прозору.

И цело то вече прође у тим малим трзавицама. Нешто што је одм х падало у очи, било је понашање Антуна и Лене. Све оне започете речи, погледи, алузије, ненадни смех или купљење обрва, па онда оно што нема имена, а што се осећа да постоји, кад једно хоће нешто да каже, а друго се прави да не разуме жељу: све је то говорило непобитно да нешто постоји између ово двоје. Истина, то нико од присутних није примећавао, а најмање Дамитрије, који се однекуд беше расположнио толико, да је чак у извесним тревуцима прелазио границе учтивости својим смехом и причицама. У неколико махова покуша Антун да почне разговор а Леном, И увек, кад би он почињао да говори,

она би устајала, или га прекидала у средини реченице и питала штогод гласно, што није имало никакве везе са оним што је он почињао, али тако гласно, да су је сви могли чути. Па ипак, њему се ускоро даде прилика.

Беху за тренутак заћутали. Катарина и Вељко су седели на једном крају кревета и за себе тихо разговарали пушећи исту цигарету: два дима он, један она. Остали су ћутали око стола на коме је стајала ваза са увелим цвећем. Сви беху потонули у размишљање и не приметише како тишина покри све и како поветарац поче да нија завесе на прозорима. МИ баш у том тренутку, потпуно тихом и свечаном, са мора допре свирка и један диван мушки глас, Све је то долазило из даљине, али се ипак лепо и разговетно чуло:

„Драга, зар си заборавила да сам ти три гогодине уходио траг, пет година једино о теби ће-

ретао, а само те једну ноћ имао у наручју....

Црага. =

Ветар однесе даље речи песме. Још мало се чули акорди са гитара па и они замреше,

Сви беху по мало дирнути песмом, али је на Олгу деловало тако јако, да је устала са свога

"места на коме је провела цело по подне сањарећи,

и пришла балконским вратима тихо и лако газећи али изгледа да није имала још толико храбрости, па да и на балкон изађе.

— Јесте ли чулир — упита она окрећући се према соби. — Ви и не знате, Боже, ништа! Ала је то смешно! Слушате, а не знате. Ленице, теби ћу рећи, да, теби могу рећи... — Она загрли другарицу и врело је шапну: — То он пева. Ах, Боже, чујете ли Опетсе чује! — и пре него што је могао ико да се снађе, претрчи преко собе, отвори врата и одјури ходником, лепршајући својом бслом хаљином и остављајући у узвитланом ваздуху пуно мириса.

Димитрије пође за њом, а онда се врати и почне се смејати. Настаде мала граја. Лена изађе на балкон. У истом тренутку крај ње се створи Антун,

=— Добио сам ваше писмо — рече он узбуђено и пригушено

= Ода немамо о чему више да говоримо одговори Лена, узбуђујући се таксђе.

— Варате се, баш сада...

= Пустите ме. Ја нећу са вама насамо да разговар м! Шга хоћете од менер

= Шта хоћу» Ништа сињорина... само оно што сте дали у почетку, а сада без разлога узели. Јесам ли ја тражио ваше цвијеће, осмјехе, ријсчи... оно понашање»

= Не, не! Све је то без смисла. Тако вам Бога, не вичите толико !

Из собе се зачу Димитријев глас. Говорио је нешто Вељку и гушио се од смеха. Антун нагло шчепа за руке Лену и пригушено, али изразито и енергично почче говорити:

— Вечерас ћу вас чекати доли на мулу, по. слије вечере. Разумијете ли што вам говорим или не» Послије вечере... на врх мула...

Чули се крупни Димитријеви кораци, али Антун не обрати на то никакву пажњу. Он привуче Лену к себи поред свег њеног опирања и на силу јој утисну пољубац на усне, које је она држала чврсто стиснуте. Све се то догодило у тренутку. На вратима је већ стајао Димитрије. Смејао се, јер није