Покрет

192

једне наше државе, рата (Србије (или тачно: п рата Црне Горе). После 1 уједињену Немачку Бизмарк је ставио шод вођство победничке и увећане Пруске, — увећане на штету осталих немачких држава: а како смо радили ми Ми смо одмах, не губећи времена, Црну Гору, као државу, демолирали, а победничку Србију — демонтирали. Бизмарк је налазио да треба неко да буде ко ће, по потребт, и силом моћи одржавати јединство, ако ово дође у опасност: тај је задатак имала, консервалитвна, Мали таристичка Пруска. Ми на такве потребе и мотућности нисмо помишљати, и ако је било логично предвиђати да ћемо, по уједињењу, имати више трвења и трзавица него што су их Немпи имали. Јер, за нат народ је уједињење значило много радикалнију промену дотадашњег стања, него што је то значило Уједињење за немачки народ. И у уједињеној Нема чкој остале су, са широким автономијама, државице које су се затекле, а које су биле стађе вековима. У тим државицпама, и после уједињења. живот је могао, у главном, тећи старим током. Код нас није било тако: све наше земље, сем Србије и Прне Горе, сломом Аустро-Угарске дошле су у расуло. Ми нисмо добили у њима државе или уопште какве било организоване целине, него рушевине у рушењу: отртнуте и иштупане делове једног пропалог лржавног система. Из тих рушевина требало је дизати нову лржавну зграду. То се, наравно, није могло извести без честих сукоба са навикама, и, мање или више реалним и уображеним, интересима. За такве сукобе ми нисмо оставили неког арбитра (тај не би морао баш да, се на сваком кораку види) који ће се старати да их стера у безопасне сразмере. Ми смо сав рад око дизања државе поверили. потпуно и без резерве, југословенској демократији. Не српској демократији, не ни хрватској. ни словеначкој, него оној заједничкој, југословенској, која је, као шето је већ речено. дала знаке живота у неколико литерарно-политичких манифестатија. Према схватањима те демократије коју ће, вероватно, родити блиска или даља будућност, дан је лржави устав, и њиме је. природно, сва власт у земљи тредана, тој демокђатији која још не постоји. Те демократије нема, јер још у овој земљи нема, или су врло, врло ретки, ПА некате... државне народности. (Међутим, Устав зна само за такве грађане, пи њима гарантује уставну и

ПОРЕ ОД СМРТИ |

= А допго си, Батуче.

= Јесам, вевире.

— Пеке, џанум. А знаш што сам те звао

— зЗнаћу, кад ми кажеш, везире.

= Јеси ли чуо ва харамбашу Милоша Јисова

— Јесам, валај, честити везире, и чуо сам та и својијем очима га видио и ш њим егленисо ко 'во сад с тобом.

= Та није, чојче! Е, а ја га нијесам виђ'о, ема, сам чуо за њ. Веле, е таквога катила и зијанћера. нема докле се крсти и клања, и земља цвили кудије он са својом четом прође. Дана нема, да ми на њ даве не стижу из свијех кадилука: то поби, то пороби, то Пе, то силова хрз и осрамоти дин, то по срцу га јади знали, шта све не ради и како Турцима не лосађуј е! Па сам, ту прије једно ло године,

рапие' о бујрунтиј је на све ми подручне калетане, да

покрет.

парламентарну монархију. Али када представници тих грађана уђу у Парламенат, они се одмах кристалиту у представништва појединих шлемена, и место оне фиктивне демократије „државне народ ности“ јављају се две или три или четири са племенском или верском, или и племенском и верском. заставом. И скоро свака од тих и демократија, у противности са Уставом, хоће да. је суверена бар на једном делу државне пето с друте стране, опет, кад је то вгодно, све се оне заклањају за Устав, и за његово невођење рачуна о племенским индексима. Најкарактеристичније у том погледу је лржање Хрватске Републиканске Сељачке Странке. Она се, као што је познато, прогласила хрватским Народним Заступством, и годинама је заступала, пачело, да се само са: пристајањем њеним, као легитимним представником сувереног хрватског народа, могу доносити решења о питањима, која се тичу тога

нарола. Такав положај странке, разуме се, искључује свако „мајоризовање“ и чини га бестредметним. Слично је, иако никад није тако јасно препизовано. н држање Г. Корошчеве партије: она је неко словеначко Народно Представништво, као што је Г. Радићева хрватско. Али кад ова а и до-

Ђоше у прилику да, сретним комбиновањем, у СОкушЈо + : у

штини постану нумеричка већина, она места 2а60равише своје суверености „11 рашриз“, тражећи, врло нестршљиво, власт над читавом државом, на основу Устава.

Судећи по том, можда није неоснована нада. да ће се, временом, ма јесен и у Парламенту из племенских демократија искристализовати она једна ошшта национална, какву предвиђа Устав. Али док се тај процес не сврши“ Дотле ће, под силом околности. ону теоретску демократију .лтожавне народности“ морати замењивати у дужности најјача летеменска, дакле српска, или, ако би ова за то била неспособна, југословенска демократија. биће упућена на испомагање разним изузетним законима п мерама. То није идеално, али је неминовно. А тако је зато што су у време уједињења наши државници, плашећи се да не испадну консервативци, сматрали неурачунљиву лакомисленост за трогтесивност и тако успели да наше консервативне силе учине, у најанатнијој мери, деструктивним,

гледају те ми како било главу Милошеву ја ли живу ја ли мртву спреме у Мостар. И отписа ми капетан Мутовић из Никшића, да је посло у поћеру за Јсовом тебе, Ахмета Баука, првог харамбашу и нај бољег јунака и крвавца турскога у свој ми везировини. И обрадовах се: ха, тај ће му доћ главе! И збиља, послије мјесец дана, јави ми Мушовић: да си ти у Дробњацима ухватио Лисова, жива живцата ; а већ ми сутра-дан стиже друга, сахија од њега: (да си ти Лисову живот опростио и да си га пуши влрава читава у планину. Валај, право ти рећ,

ме и зачудило и наљутило. И одмах сам наредио, т ми дођеш у Мостар по да ми опевашиш: зашто с бива, то учинио. Или те страх од ђатоске освете наћер'о или си мито примио, или си се с катилом Попа Ла или си то неком из инада урадиог.. И зар нијеси трохесаштто, бо, каквом се ризику ивла-

| |. | |

стаде водити века

Ре