Покрет

266

покрет

поновише неколико пута, поче и он сам да верује да је збиља крив за све ово и да свега овог не би било, да је само оз био на своме месту.

Кад све би готово и кад момак снесе ствари на фијакер (јер све беше раније наручено), Димитрије поче тражити шешир. |

— Куда ћеш

— Да те испратим.

— Не треба. Сам ћу.

Димитрије се покори.

- — Збогом, — рече Владимир не рукујући се. Онда већ на отвореним вратима, једва да мало

окрену главу: — Да ме није... — Лијерка> — сети се Димитрије. — Не! — узвикну Владимир. — Глупост! Не познајем никога, нико ме се не тиче! Ни ти, будало! — Владо!

Врата му се затворе пред носом, без одговора. Чули се затим кораци како изумиру на степеницама, док је звонце у дугом ходнику нестрпљиво звало собарицу, одјекујући кроз спратове.

На кревету је лежао Ленин жути шал, за6орављен, а на столу Лијеркино писмо и Владимиров рукопис. На сточићу крај кревета стајала је боца жупског вина, до половине попијена. Димитрије седе крај ње и замишљено поче сипати златау течност у велику водену чашу.

ХХЛ

Завршетак

Прође један, прође други дан. Димитрије није никако излазио из своје велике собе, још увек разваша рене и нераспремљене. Обеде је узимао кроз врата, не пуштајући да ико уђе унутра. Једном само за ова два дана дође Вељко да види шта се то сњим до гађа, али га Димитрије не прими. Проговорили су две-три речи и то један у ходнику, други у соби. После оне боце која се затекла у соби, дошла је друга, трећа... Па ипак, поред свега тога, очајање се полако стишавало и најзад, другога дана пред вече, он је узео шешир и изашао из хотела. Не. бријана брада беше густо пробила и уоквирила његово нешто омршавело лице. По целом телу је осећао ломност и умор. Језик му је био бео и горак од изнутрице и попијеног вина. Поглед му је био мутан и несигуран.

Ишао је опет оним старим путем, између кактуса, ка старом манастиру Св. Јакова, потонулом

у ћутање и сумрак. На западу, тамо где је зашло сунце, већ се одавно угасила светлост и боје и је. дино остала слаба, једва приметна румена пруга, која се полако све више гњурала у љубичасту пу: чину. Расцветан леандер расипао је свој мирис, грбина Локрума, црна стопљена у једно, личила је на леђа неког огромног кита који се успавао. Димитрије је покушавао да иде право и равномерно али му то није полазило га руком и он је узалуд стезао грчевито песнице. Ваздух га је опијао, пред "очима му се мутило, кораци су му били несигурни и клецави. Над једним обронком он наиђе на клупу, опкољену широким кактусовим лишћем, и спусти се на њу. Из оближње виле допирали су звуци виолине. Неко, ко зна ко и пред киме, свира старинску Серенаду, слатку и чежњиву, и звуци ле

пршају кроз сутон и мирно се стапају са даљином. Задоцнела ласта звиждећи прореже ваздух и из

губи се међу стењем. Тишина. Мир. По небу су пале звезде.

Смирен овим ћутањем, Димитрије се врати (невероватно, али истинито!) у хотел у малом расположењу. По вечери изађе чак и на Страдуни пређе једном преко њега кроз ону гужву, а онда седне пред „Опћинску кавану“ и наручи сладолед, Био је скоро без мисли, али никако толико несрећан да није могао да ужива у оној шарекој и госпотственој гомили, која се ваљала поред кафанске терасе. Одједном у оној маси лица спази Антуна Черву. Излазио је из оне уличице из Св. Влаха и

прилазио тераси. Пре него што је сасвим прешао улицу, он примети Димитрија и упути «е право његовом столу. Танке уснице биле су му чврсто стиснуте, очи засенчене спуштеним трепавицама. Био је мрачан и туробан. Он се не попе на терасу већ оспаде доле на улици. Димитрије се наже преко ограде. Два расцветана леандера у дрвеним посудама, заклањала су их од погледа радозналих.

— И он партио, је ли» — Упита најзад Антун.

Тицало се Владимира.

— Пре два дана.

— Знао сам! — прасну Антун. — Хуља! (Он нагло ухвати Димитрија за руке и стиснутих вилиџа: — А знате ли да се она због тога разбо-

љелаћ Не знате» И то зашто! Јер је госпар није удостојио ни једном ријечју, ни једним словом ! (Сада леже. — Затим пригушено и гневно: — Кад бих га где срео, убио бих га, разумјете ли Мићо, убио, као пса.

Ћутање.

— Ви сте се већ смирили. Лијепо, лијепо...

Антун уздане, опусти уморно руке низа сен пође низ улицу. Диже се и Димитрније. Сва његова несрећа, на коју беше тек за тренут заборавио, поново оживе. Појури улицом, али не стиже Антуна. Онда обори главу и врати се у своју велику собу. После мало колебања узе оно Љеркино писмо и прочита га. Од речи до речи оно је гласило:

„Мили Владимире,

Никад вам до сад нисам говорила о својој прошлости, да у вама не пробудим неосновану љу“ бомору, али данас морам. Најзад, пишем вам и за то, да бих била ближе вас, драги мој, и да би ми мисао на вас улила храбрости и снаге, да се одупрем искушењу. Ја нећу крити: пре вас сам волела оног несрећника Антуна, али он је био лакомислен и сва је срећа што је раније испољио ту своју лакомисленост; ја сам заволела вас, свим својим напуштеним срцем. Али, једини мој, несрећник се ловратио. Није ме страх његове грубости; страх ме је његових суза, његовог скрушеног изгледа и све се бојим да у једном тренутку слабости не подлегнем искушењу и чари прошлости. А ја волим вас, једино вас, добри и мили Владимире, и преклињем вас: не дајте ми да поклизнем, не дајте ми да под“

легнем, спасите ме његових јадања, која ми парају срце! Једанаест је сати. Ово бу вам неколико речи однети сама и одмах до хотела, како би га добили још одмах ујутру, да би могли да дођете пре десет часова у Градац Парк. Морате доћи и спасти ме њега, јер ако не будете ви, он ће онда бити уза ме. Кад бих остала код куће, он би свеједно дошао и тамо. Не могу нигде да кренем а да ме он не прати. Ако ме оставите, значи да ме не волите више, а онда ко зна шта ће бити са мном. А ви