Покрет

ПОКРЕТ

267

мили Владимире знајте да само вас, и једино вас, волим. Спасите ме, не дајте ме! Лијерка“

Димитрије остави писмо и остаде замишљен. Преко наслона столице био је огр ут Ленин шал. Онде где би требао да се беласа врат, зјапила је празнина и дрво од столице. На средини те празнине висила је о златном ланчићу иконица од емаља. Било је страшно гледати у те две стварчице. Потсећале су на сељачко гробље где се преко велике и грубе крстаче разастире кошуља умрлог, а његова капа натачиње на врх, па се онда све то лепрша на ветру, а буљина стоји на оближњем крсту и цери се својим пискавим гласом. За то време пун месец, заливен крвљу и огроман, полако се диже између сухог ораховог грања и расипа своју мртвачку светлост по шареном и исповаљиваном крову гробљанске капеле.

Те ноћи снио је Димитрије како се нашао на неком журу са Леном Она је била у црнини, као кад се упознао са њом, бледа, са глатко зачешљаном косом, која је била скупљена изнад малих и ружичастих ушију; при том се смешила, али некако тужно. Он јој је пришао и она му је пружила руку, коју он више није хтео да пусти. То је био цео сан; ништа више. Али са колико узбуђења, са колико радости! То узбуђење и радост тешко да би дало и право виђење. Држао је у својој руди њену поверљиво положену ручицу, држао и осећао влажну топлоту длана. Унаоколо се свет бунио; чули се протести. Али се њих двоје и даље држали за руке и смешили. Осећао је како топлота њене шачице струји преко његових руку и како се разлива по целом његовом телу, заједно са миром и блаженством. И онда полако све нестаје: и сјаја салона, и света, и граје, и њене топле руке, и Димитрије остаје сам, потпуно сам, под бледом и мутном 30ром, у великој и пустој соби, изломљен, са празнином под срцем.

То јутро, и поред оног сна, он устаде расположен. Прво се обрија, онда се лепо обуче, све некако тужно-срећан и очекујући нешто. На памет му беше пала једна песмица и он ју је понављао цело то јутро, па и цео тај дан и увек је од тих стихова осећао и радост и тугу. Изашао би на балкон, удисао пуним грудима јутарњи ваздух, мишићи ва лицу му се растезали у осмех, у грудима осећао треперење, а шум мора, зеленог и прозрачног као најлепши смарагд на прсту какве руске књегиње, дочаравао му је ритам Ћурчинове песмице:

Кад земља преста да тужи, Те се на раној ружи Расцвета први цвет,

А лептир полете бели

Па први куша лет, —

У врту смо се срели,

Где јарко сунце сја, Пролеће, ти, и ја.

Онда се враћао у собу, застајао пред великим огледалом и гледао смешећи се у своје лице.

Ал кад жарко лето дође, И младост ружу прође, Повије главу цвет; ЈЉубави лептир се мане, И малакше му лет, —

Поћи ћемо на разне стране — Куд» сам Бог свети зна Пролеће, ти, и ја.

И у том расположењу он чу како неко, неодважно и слабо, куца у врата. Он ослушну. Била је недеља. На црквама су звонила звона. Куцање се понови.

— Ко је то» — упита Димитрије, кога глас беше одједном издао.

Један познати женски глас одговори:

— Ја сам. Могу ли

Блед, несигурног корака, престрављен, Димит: рије приђе вратима и дрхтећи их отвори.

Пред њим је стајала г-ђа Марта.

— Шта сте то наумилиг — упита она озбиљно, после кратког ћутања.

— Уђите... Изволите. Е

Она уђе. Није имала на себи свој жалбени шешир, и због тога је њено милокрвно лице било још млађе. Њене велике модре очи гледале су мирно и тужно у младића.

— Ја знам све, — проговори она најзад својим тихим, али звонким гласом. — Мени је све познато, госпођица Олга ми је све испричала.

Димитрије је стајао испред ње оборене главе и ћутао.

— А ви, — настави она, — шта то ви намеравате са собомг Зашто сте се затворили у собу, зашто не излазите, шта овде сами радите»

Он није одговарао. Она спази Ленин шали иконицу и заћута. Он ухвати њен поглед и сав црвен пође столици.

— Не, не, — узвикну она. — Оставите!

После тога, неколико тренутака, у соби је владало ћутање. Онда се опет чу њен глас, уистину пун туге и љубави:

— Зашто убијате себе» Ја знам, ви сте клонули, вас је на један мах срушила несрећа. А то све само зато што сте безверник. Не заборавите: наш Бог је Бог несреће; срећом га одагнамо, јер је онда непотребан. Али он обилази несрећне, болесне и остављене, јер је он сама љубав и доброта, и теши их. Изгубили сте срећу, али не очајавајте, јер нећете остати сами ако поверујете: он ће вам доћи.

Код ових речи Димитрије бојажљиво погледа у госпођу. Она настави да говори, да храбри:

— Пред вама је живот, пред вама је ваша уметност, ваша младост. Једино што треба то је бити храбар и снажан, да, само храбар и снажан.

— Како је то тешко! — узвикну младић заплакавши. Он паде на колена пред госпођом и тресући се сав од плача, зари главу у њено крило.

Госпођа подиже своју белу руку и дотаче се његове главе.

— Бићете снажни, — рече, — кад будете веровали. Јер веровати не значи ићи у цркву, већ цркву носити у себи, у своме срцу.

Завлада тишина. Димитрије је све слабије јецао, док је госпођина рука прелазила полако и дрхтаво преко његове замршене косе. На њеном образу сјала се суза, велика, блистава.

После мале паузе она поче поново да говори, али овога пута о својој девојчици и о томе како се мала чуди што не долази. Кад год неко залупа на спољним вратима она увек скочи и узвикне: „Мама, ево иде!“